Nakon velikog broja usamljenih radničkih protesta širom Srbije, u Beogradu se, ispred Agencije za privatizaciju na Terazijama, skupilo oko dve stotine radnika iz više različitih fabrika zajedno sa radnicima “Zastave Elektro” iz Rače i pružilo im podršku. Prisutni su bili predstavnici zrenjaninskih fabrika “Šinvoz” i “Bek”, kao i beogradskog “Ikarbusa”. Nemanje primanja po više meseci, nepovezani radni staž, neplaćeno zdravstveno osiguranje i neuspela privatizacija problemi su koji muče veliku većinu radnika u Srbiji. Bilo je planirano i pojavljivanje radnika i radnica iz “Niteksa”, ali su morali da ostanu u Nišu i čuvaju fabriku.

Samostalni Sindikat je obećao prevoz, sendviče i prenoćište za radnike “Zastave Elektro”. Ovaj sindikat je trebalo da prijavi skup ali je prvo menjao mesto skupa, žalio se da ima još skupova na tim lokacijama, dok na kraju skup nisu prijavili zrenjaninski pokret “Ravnopravnost” i “Pokret za slobodu”.

Prenoćište nije obezbeđeno, a da su radnici čekali na sindikat da prijavi skup ni od toga ne bi bilo ništa. Radnici su noć proveli spavajući ispred Agencije. Nešto što bi trebalo da je glavna alatka radnika za postizanje svojih prava sada se pokazalo kao jedno od najvažnijih sredstava za gušenje radničke borbe.

Pored neverovatne nebrige sindikata za radike i demokratija u ovoj državi pokazala je pravo lice. Policijska represija nad radničkom klasom i omladinom koja je podržava je na ovom protestu uzela maha. Veliki broj policajaca, marica i policajaca u civilu izgledao je kao da su radnici došli naoružani, spremni na fizički obračun. Isti broj “uniformi” ostao je prisutan i kada je bilo evidentno da radnici neće praviti probleme, da su došli na miran protest. Ranije su se mnogi radnici usamljeni u svojoj borbi našli i u odnosu 1:2 sa policijom. Ovog puta su napadi policije u najvećoj meri bili upereni ka prisutnoj omladini. Ljudi su bili legitimisani, izvlačeni iz gomile, ispitivani, dok je nekima i prećeno. Svima je jasno stavljeno do znanja u kakvoj demokratiji živimo. Policijska država se pokazala u pravom svetlu.

Radnici “Zastave Elektro” su tokom protesta obavili razgovor sa predstavnicima Agencije za privatizaciju. Agencija je na zahteve radnika odgovorila da nije nadležna, niti da zna ko jeste. Prema njihovom mišljenju očigledno je da niko nije nadležan za pljačkaške privatizacije i radnike bez plata, povezanog staža i zdravstvenog osiguranja. Kada su ipak uvideli da se radnici neće skloniti i da će spavati ispred agencije, Rasim Ljajić, ministar za rad, i pomoćnik potpredsednika Vlade Ivice Dačića ušli su u pregovore.

Sutradan je dogovor postignut. Komisija će u toku naredne nedelje otići u fabriku u Rači, napravititi reviziju svih ugovora i proveriti koliko je kupo-prodajni ugovor ispoštovan od strane vlasnika. Radnici su predlog prihvatili, spakovali se i otišli kućama, ali su bili vidno zahvalni što su uz njih solidarno stajali i radnici drugih fabrika, kao i studenti koji su podržali njihovu borbu. Još važnije, pokazali su odlučnost da će, ako ni posle revizije komisije ne dobiju ništa, ponovo doći u Beograd.

Do skora su u svojim borbama svi stajali usamljeni. Ne samo da su studenti bili na jednoj, radnici na drugoj, a seljaci na trećoj strani, već su i radnici jedne fabrike retko davali podršku radnicima susedne fabrike. Štrajkovi su u nekim fabrikama u diskontinuitetu trajali i po nekoliko godina a da ništa nije bivalo postignuto. Fabrike odlaze u stečaj, njihova imovina se rasprodaje kao i lokacije na kojima se grade stambeni ili poslovni objekti. Za njihove štrajkove se ne čuje u medijima, ili kao što je slučaj bio u Zrenjaninu - dvesta policajaca uguši protest od sto ljudi.

Povezivanje borbi radnika iz više preduzeća predstavlja ogroman problem za vlast. Sama pomisao na ujedinjenje radnika i omladine u zajedničku borbu i omasovljavanje protesta ovaj problem čini mnogostruko većim. DS i SPS, svaka na svoj način, pamte dešavanja od 5. oktobra 2000. Samo uz međusobnu saradnju i solidarnost možemo da dostignemo naše ciljeve.