Sećate li se dužničkih kriza Trećeg sveta iz 1970-tih i 80-tih? U odnosu na dužničke krize u kojima se Prvi svet našao oko 2000. i 2010, one izgledaju kao mačji kašalj.

Ekonomski bumovi s kraja 1990-tih i sredine 2000-tih su, posebno u SAD i Britaniji, plivali u moru privatnog duga. Zaduživanje firmi i domaćinstava je za nekoliko puta preraslo veličinu ekonomije SAD i, ujedno, održavalo rast potražnje za dobrima i uslugama.

Ovaj proces je sada krenuo unazad. I pojedinci i kompanije su na krizu reagovali očajničkim pokušajima da umanje svoje dugove. Oni troše manje – čime smanjuju potražnju – što je veoma slično onome što se dogodilo tokom Velike depresije iz 1930-tih.

Spremnost država de se umešaju, spasu banke i povećaju potrošnju za sada je sprečila tako naglo i žestoko produbljivanje recesije.

Ovakva potrošnja se, međutim, finansira dodatnim zaduživanjem, što je u značajnoj meri doprinelo ogromnim budžetskim deficitima – drugim rečima, razlici u onome što Vlade potroše i onome što prikupe na ime budžetskog prihoda.

Dugovanja su, dakle, i dalje ta koja održavaju svetsku ekonomiju, samo što su danas po sredi javni a ne privatni dugovi.

U svojoj nedavno objavljenoj studiji o finansijskoj krzi, Ovo vreme je drugačije, Karmen Rajnhart i Kenet Rogof tvrde da je „nagomilavanje državnog duga postalo glavna karakteristka posledica bankarske krize“, u najvećej meri zato što ekonomski pad smanjuje državne prihode.

Studija takođe detaljno prikazuje koliko su „suvereni neplatiše“– države koje prestaju da plaćaju svoje dugove – postali česta pojava tokom finansijske krize. Pre 1980-tih i 90-tih, poslednji veliki talas krize bio je 1930-tih i 40-tih.

Tada su čak i SAD i Britanija efektivno zanemarile postojanje svojih prethodno utvrđenih dugova, napuštajući zlatni standard i obarajući svoje valute.

Strah od mogućnosti da države prestanu da plaćaju svoje dugove sada progoni evro-zonu. Sve oči su uprte u slabije ekonomije, na prvom mestu u Grčku.

Snaga
Slabije ekonomije su korist od ulaska u evro-zonu izvukle zato što ih je to vezalo za Nemačku, jednu od najmoćnijih svetskih ekonomija. To je, između ostalog, značilo da su mogle da pozajmljuju novac sa kamatama nešto nižim od onih po kojim nemačka Vlada prikuplja novac.

Sada se, ipak, finansijsko tržište fokusira na one države za koje se sumnja da su u najvećoj opasnosti da svoje obaveze neće moći da izmire. Ovo je dovelo do porasta kamatnih stopa koje zemlje poput Grčke moraju da plate na konto svog državnog duga.

Budući da su prethodno već napustile svoje nacionalne valute, one sada ne mogu da se koriste njihovom devalvacijom u cilju smanjenja sopstvenih dugovanja i povećanja konkurentnosti pri izvozu svojih proizvoda.

Neki stručnjaci, poput zloglasnog „proroka propasti“ Nurijela Rubinija, veruju da bi kriza manjih evropskih ekonomija mogla da ugrozi oprtanak same evro-zone.

Grčki premijer Jorgos Papandreu je pod mnogo većim pritiskom od svog britanskog kolege Gordona Brauna da smanjenjem budžetskog deficita umiri tržište.

Papandreu je nedavno u svom obraćanju šefovima okupljenim na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu izjavio da će početi da „sisa krv“. To je upravo ono što ti ljudi žele.

Fajnenšal tajms je u januaru objavio članak jednog briselskog tink-tenka u kom on poziva na smanjenje potrošnje za deset odsto u Grčkoj i Portugalu.

Evropska komisija zahteva od grčke Vlade da smanji plate u javnom sektoru.

Grčke radnice i radnici, koji imaju najdugotrajniju istoriju borbe u odnosu na ma koju evropsku zemlju još od 70-tih godina, teško da će bez revolta prihvatiti napade ovih razmera.

Dvodnevni štrajkovi već su najavljeni za početak februara. Otud i povod za izveštaje da Papandreu ipak pokušava da izmanevriše dobijanje novca od evro-zone, ili čak Kine.

Sve ovo treba staviti u kontekst idiotskih izjava o tome kako je je „recesija prošla“. Velika depresija je prošla kroz nekoliko stupnjeva i trajala čitavu deceniju.

Ono što Rajnhart i Rogof nazivaju „Drugom velikom kontrakcijom“ trajaće još dugo.