fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 06 mart 2014 20:51

Ukrajina: između Rusije i Zapada

  Alister Stivens
Ukrajina: između Rusije i Zapada

Zbacivanje Viktora Janukoviča i njegova zamena privremenim režimom predvođenim pro-zapadno orijentisanima Julijom Timošenko i Vitalijem Kličkom bez sumnje je pobeda za Zapad i krupan udarac za Rusiju. Ovo je značajnije od bilo koje od takozvanih „obojenih revolucija" iz proteklih nekoliko godina.

Ukrajina i Rusija

Ukrajina je tri puta veća od Britanije, ima 46 miliona stanovnika i razvijenu industriju. Njena poljoprivreda oduvek je hranila Rusiju i Sovjetski Savez. Kijev je bio prestonica prve ruske države, a ruski i ukrajinski jezik veoma su slični. Mnogo Rusa Ukrajinu vidi kao u stvarnosti deo Rusije, iako uglavnom prihvataju i poštuju postojanje ukrajinskog jezika i identiteta. Mnogi istaknuti „Rusi" su u stvari Ukrajinci, uključujući književnika Gogolja. I mnogi sovjetski lideri bili su poreklom iz Ukrajine, uključujući Hruščova i Brežnjeva.

Strateški posmatrano, Ukrajina je meko tkivo na donjem stomaku Rusije, uglavljena pravo u evropski deo njene teritorije. To je ključna ulazna tačka za invaziju na Rusiju, poslednji put u Drugom svetskom ratu, u kom je život izgubilo 20 miliona Sovjeta. Otuda ne iznenađuje to što se mnogi Rusi nikada nisu pomirili s njenom nezavisnošću. Mogućnost stupanja Ukrajine u savez sa neprijateljskom državom – kako mnogi Rusi vide Zapad i SAD – iznova uteruje strah u kosti ruskim liderima. Oni veruju da je Zapad želeo da sruši Sovjetski Savez i iskoristi njegove bivše države za svoje potrebe. To, naravno, nije u potpunosti netačno.

Zapadne sile

Zapadne sile su se oduvek plašile Rusije. Njena veličina i mnoštvo resursa čine je pretnjom njihovoj težnji za svetskom dominacijom, tako da Zapadna Evropa na nju uvek gleda kao na potencijalnu pretnju.

SAD su pokušale da sruše Sovjetski Savez trkom u naoružanju tokom takozvanog „drugog Hladnog rata" s kraja 1970-ih i početka 1980-ih. Unutrašnje protivrečnosti SSSR-a bile su glavni razlog propasti, ali je trka u naoružanju bila ključan faktor. SAD su, takođe, Sovjetski Savez uvukle u katastrofalan rat u Avganistanu, čiji se efekti još uvek osećaju.

Od pada Sovjetskog Saveza, zapadne sile pokušavaju da prošire uticaj što dalje na istok Evrope, ali i na sve druge strane. Proširenja EU i NATO (anti-sovjetski vojni savez čije je postojanje trebalo da izgubi smisao s krajem Hladnog rata) idu sve dublje u evropski istok i bivše sovjetske republike.

Bivše sovjetske republike

Vladajuće elite u nekim od ovih novih država – mada uglavnom manjih, poput baltičkih država i Gruzije – s dobrodošlicom su dočekale savez sa Zapadom, zbog straha od ruskog diva u komšiluku, koji ih je u prošlosti ugnjetavao. Većinom bivših sovjetskih republika nastavili su da vladaju slični, ili čak isti ljudi, koji su samo prvo sve prodali sebi, a potom navukli nekakvo demokratsko odelo.

To je bio slučaj u nekim od južnih republika („stanovi"), dok su neke druge, poput Uzbekistana i Turkmenistana, ostale diktature. Moram da istaknem da je Zapad, kad god bi mu to odgovaralo, bio savršeno spreman da sarađuje sa diktatorima. Kada su SAD izvršile invaziju na Avganistan, sklopile su sporazume sa diktatorima i koristile ih za program izručenja. Zapadne sile su zataškavale njihova kršenja ljudskih prava, čemu može da posvedoči i bivši britanski ambasador u Uzbekistanu, Kreg Marej.

Masovno nezadovoljstvo ovim režimima obezbedilo je ulaz zapadnim silama. Dogodilo se ono neizbežno: počeli su da izbijaju ustanci, a Zapad je pokušao da ih izmanipuliše. Ovo se pokazalo lakšim nego što su mogli da zamisle, usled nedostatka istinskog levog ili radničkog pokreta nakon decenija zvaničnog „komunizma".

Narandžasta revolucija

U Ukrajini je ovo 2004. godine dovelo do takozvane Narandžaste revolucije. Pad Sovjetskog Saveza i jednopartijske vladavine 1991. godine je Ukrajini doneo nešto slobode. Mnoga poznata lica zadržala su svoje pozicije, a predsednički mandat Leonida Kučme obeležila je represija.

Kada je pokušao da namesti predsedničke izbore tako da njegov štićenik Viktor Janukovič pobedi Viktora Juščenka, narod je pobesneo. Ljudi su okupirali Trg nezavisnosti i najavljeni su novi izbori. Zapadne paravan-organizacije već dugo vremena su ulivale novac i ekspertizu u opozicioni tabor. Rezultat toga bila je verovatno najuglađenija, PR-orijentisana revolucija svih vremena. Iako je bilo velikih demonstracija, sve je držano pod kontrolom i ličilo više na pop festival nego na revoluciju.

Ovog puta Juščenko je pobedio i postavio svoju saradnicu iz vođstva Narandžastih, Juliju Timošenko, za premijerku. Gotovo odmah dolazi i do njihovog razalza, tako da njihova vlada nije skoro ništa postigla. Na narednim izborima heroj 2010. godine bio je ponižen, osvojivši pet odsto glasova. Njegova bivša saborkinja, Timošenko, izgubila je od Janukoviča na izborima koje su posmatrači ocenili kao slobodne i fer.

Pa ipak, Zapad ovo nije hteo da prihvati skrštenih ruku i Janukovič je stavljen na crnu listu. Bez obzira na to, EU je bila spremna da sarađuje s Janukovičem, sve dok bude igrao kako ona svira. On je na to bio spreman zato što je iza sebe imao podršku oligarha, posebno Rinata Ahmetova, koji su želeli balans između Istoka i Zapada – Rusije, EU i SAD.

Ekonomska kriza je taj balans u potpunosti onemogućila. Ukrajinska vlada je bankrotirala i tražila je nekoga ko će da je iščupa, ali su sve ponude stizale uz velika uslovljavanja. Janukovič se tako kolebao između ponuda iz Rusije i Evrope, da bi se na kraju odlučio za Rusiju, što je izazvalo demonstracije. Kraj ove priče znamo. Rusija je pokušala da podrži Janukoviča, a Zapad je pokušao da ga natera da se predomisli. Za te potrebe Zapad je koristio pokret na ulicama Kijeva.

Umešanost Zapada

Zapadni mediji su od samog početka podržavali demonstrante. Mediji su se rojili oko kampa na Trgu nezavisnosti, zauzimanja javnih zgrada i patrola naoružanih motkama. To što se slični kampovi na Zapadu zabranjuju, rasturaju i čiste sa ulica nije se pominjalo.

Jedva su čekali da pomenu takozvane „diktatorske zakone", bez obzira na činjenicu da se slični zakoni mogu naći u propisima o javnom redu bilo koje zapadne države. Ono što, međutim, najviše upada u očije to što je ubistvo deset policajaca na ulici u jednom danu prošlo bez gotovo ikakvog komentara. Tako nešto bilo bi nezamislivo da je do toga došlo bilo gde drugde u Evropi.

Zapadne sile su demonstrantima pružile svu podršku koju su mogle, neprekidno upozoravajući ukrajinsku vladu da ne interveniše dok demonstranti zauzimaju sve više prostora u centru grada.

Čitav niz posetilaca trga iskazao je solidarnost sa demonstrantima, uključujući tu i istaknute borce za slobodu senatora Džona Mekejna i Viktoriju Njulend, pomoćnicu državnog sekretara američkog Stejt dipartmenta, koji su ljudima na trgu delili grickalice. Zapadni mediji su manje propratili to da je trgom prodefilovala i bujica desničarskih političara iz Istočne Evrope.

Stejt dipartment je bez sumnje imao udela u upravljanju i tutorisanju opozicionih vođa. U telefonskom razgovoru koji je procureo u javnost, Njulend i američki ambasador razgovaraju o tome ko bi šta trebalo da radi u budućoj ukrajinskoj vladi. Ukrajinu su u razgovoru tretirali kao protektorat, umesto kao nezavisnu teritoriju u čiju unutrašnju politiku druge zemlje ne bi trebalo da se mešaju.

Naročito zanimljivo je i samo prisustvo Viktorije Njulend u Stejt dipartmentu. U Bušovoj administraciji držala se neo-konzervativnih pozicija, a udata je za vodećeg neo-konzervativnog intelektualca, Roberta Kagana. Svoj neo-konzervativni odnos prema Evropi jezgrovito je izrazila u procurelom razgovoru: „jebeš EU".

Podeljeni Zapad

Zapadne sile nisu homogen blok i nije jasno da li su se stvari odvile baš onako kako su one želele. Bez obzira na to, sigurno je da žele da prošire svoj uticaj u Ukrajini. Evropa, ili makar Nemačka, bi volela da sklopi dogovor sa Rusijom, svojim velikim susedom. Ipak, to je teško pomiriti sa ekspanzionističkim projektom Evropske unije. EU ne želi nestabilnost na svom pragu.

S druge strane, SAD – u krajnjoj liniji neo-konzervativni deo njihove administracije – žele da opkole, prikuju i potčine Rusiju. Ko god bio na vlasti u Moskvi, uvek će predstavljati pretnju američkoj težnji za globalnom hegemonijom. SAD se ne dopada ni ideja preteranog zbližavanja između evroazijskih sila, što uključuje EU i Rusiju. Zato se trude da između njih dve umetnu niz klijentskih država: Ramsfeldovim rečima, „novu Evropu" radi balansa sa „starom Evropom". SAD su spremne na daleko veći ulog nego Evropljani, a mnogo su spremnije i na potpunu promenu režima.

Evropa i iole suvisliji elementi u američkoj administraciji brinu se da su u Ukrajini oslobodili snage koje neće moći da kontrolišu. Konkretno, ukoliko bi se izgubila kontrola ekstremno desni ukrajinski nacionalisti mogli bi da izazovu kontra-reakciju među populacijom s ruskog govornog područja. To bi moglo da političku scenu ionako radikalizovanu skorašnjim nasiljem, brzo i nekontrolisano, uvuče u vrtlog međuetničkog nasilja, kao što je to bio slučaj u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, Ukrajina je pet puta veća od Jugoslavije i strateški važnija.

Veliki gubitnik

Ostavimo li po strani podele na Zapadu, politika velikih sila je često igra sa nultom sumom, gde je svaki dobitak Zapada ujedno gubitak Rusije. Ruski saveznik Viktor Janukovič je zbačen i anti-ruske partije su preuzele vlast u Kijevu. Moskvin plan carinske unije, zajedničke ekonomske zone za države bivšeg Sovjetskog Saveza, propao je. Bez Ukrajine, taj plan je beskoristan.

Rusija ipak nije potpuno izbačena iz igre. Novom režimu u Kijevu očigledno nedostaje podrška polovine države u kojoj se govori ruski jezik, čak iako se ona ne protivi aktivno novoj vladi. Ako novi režim antagonizuje ljude s ruskog govornog područja, što je veoma moguće s obzirom na rast ukrajinske ekstremne desnice, Rusija bi mogla da se vrati u igru. Parlament je već ukinuo zakon donet prošle godine kojim se ruskom jeziku daje jednak status na regionalnoj bazi.

Snage koje je Zapad ohrabrio, a pre svih rasistička ekstremna desnica, mogle bi da izazovu povratnu reakciju u Evropi i podstaknu narod da reaguje protiv mešanja Zapada u Ukrajini. Stvaranje polu-fašističke diktature u Ukrajini moglo bi da diskredituje zapadne sile u Evropi, kao što je intervencija u Iraku uradila na Bliskom istoku.


Preuzeto sa: counterfire.org

Pročitano 36125 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.