Iako je to moguće čuti sa više strana, u to da pitanje NATO-a u Srbiji nije goruće teško je poverovati. Prvo, zbog sveprisutnog anti-NATO sentimenta koji u Srbiji očigledno postoji. Drugo, zbog razvoja odnosa između Srbije i NATO-a i treće, zbog jasnog konteksta i implikacija koje on ima.

Upravo s obzirom na anti-NATO sentiment u Srbiji, teško je poverovati kojim se intenzitetom odnos Srbije i NATO-a razvija, ali je zato sasvim logično zašto se to čini negde iza senzacionalističkih diverzija ovdašnjih medija.

Brzina kojom je taj odnos evoluirao da se videti kroz kratku hronologiju najbitnijih momenata na formalnoj relaciji Srbija–NATO.

Analiza
Od bombardovanja do partnerstva u svega nekoliko godina – to je razvoj događaja koji deluje iznenađujuće brzo. Međutim, kada se u ovom razmatranju pomerimo van granica Srbije i pogledamo kontekst odnosa Srbije i NATO-a u međunarodnoj strategiji NATO-a, ovo nimalo ne čudi.

Nakon pada Varšavskog pakta, NATO gubi smisao postojanja kao odbrambeni blok i redefiniše svoje ciljeve i, u skladu sa time, strategije. NATO je u ime ostvarenja hegemonije nakon pada Istočnog bloka preorijentisao svoju sferu interesa ka zemljama koje su ga nekada činile, da bi opkolio Rusiju i prišao Centralnoj Aziji, bogatoj resursima. Stoga, Zapad je odlučio da proširi evroatlantske strukture na Istok. U tom smislu, Srbija je, u raspletu raspada Jugoslavije, predstavljala problem.

U strategiji koju je NATO u novonastaloj situaciji izabrao, težište se stavljalo na operacije „van područja“.

Dakle, ratovi koji su se vodili više nisu bili između narodnooslobodilačkih pokreta i kolonijalnih ili neokolnijalnih režima, već između politički nezavisnih država koje su lako mogle da osciluju između pozicija podaništva velikim silama, i pobunjenika protiv istih, onda kada bi došlo do razlika u 
interesima između tih zemalja i velikih sila.

To je npr. bio slučaj sa Iranom, Irakom i Srbijom. Da bi ispunio svoja dva cilja, NATO je, na čelu sa SAD, morao da dokaže da može sam da održi mir na Balkanu, na kom je besneo građanski rat.

Kao jedna od zemalja koje predstavljaju prepreku ostvarenju ciljeva, Srbija je bila glavni anti-NATO subjekat, i zbog toga je usledila vojna intervencija snaga SAD u Bosni 1995, a zatim i bombardovanje Srbije 1999.

Još značajnije, Srbija se našla na granici imperijalističkog konflikta, u ekonomski slabom i nestabilnom regionu stvorenom nakon pada Varšavskog pakta. Balkan je opet ušao u fokus kao mesto trvenja tektonskih ploča velikih sila, što je situacija koja i dalje traje.

Gde smo sada?
Rusija se pod Putinom oporavila, usled visoke cene energenata, i postala regionalna sila. Ona je počela da se bori za uticaj na Balkanu, važnoj energetskoj maršuti.

Rusija ocenjuje da tu ima odlične mogućnosti, delom zbog kulturne bliskosti, ali mnogo više zbog ozlojeđenosti i mržnje Srba prema SAD, zbog prethodnih vojnih intervencija.

U februaru 2008. proglašena je jednostrana nezavisnost Kosova, orkestrovana od strane SAD i vodećih država NATO-a, u velikoj meri kao protivodgovor ruskim potezima u regionu. Zaoštravanje situacije preti da lako preraste u rat kao kaznu u slučaju mešanja u imperijalističke interese SAD i NATO-a na Balkanu. Osim toga, nakon dolaska Euleksa, postignuto je to da NATO na Kosovu ima pionsku državu i ogromne vojne snage – u srcu Balkana kao mesta konflikta imperijalističkih interesa NATO-a i Rusije.

To je pojačalo spoljašni pritisak na Srbiju, koji još uvek predstavlja glavnu pretnju stabilnosti za vladajuću klasu Srbije. Srpska elita primorana je da pomiri interese vojnog giganta SAD, ekonomske supersile EU i energetskog velikana, Rusije.

Prostor koji se otvorio za srpsku vladajuću klasu dozvolile su podele u samoj EU. Tenzija između SAD i Rusije tokom gruzijskog rata u leto 2008. stvorila je jasnu podelu između „stare“ i „nove“ Evrope. Primetno je da EU nije zauzela oštro kritički stav prema Rusima, koji je snabdevaju sa više od dve petine potrošenog gasa. Za to su u glavnom bile zaslužne veće države, poput Nemačke i Francuske, kojima je u interesu dobar odnos sa Moskvom.

Ipak, koliko će dugo tenzije između velikih sila ostati van vojne sfere – u doba ekonomske krize ili čak depresije – nije jasno. Ono što jeste jasno je da stupanje u službu imperijalističkog interesa bilo koje od strana situaciju alarmantno približava oružanom sukobu. Stoga, svetska ekonomska kriza za Srbiju ne predstavlja samo ekonomski, već politički i geopolitički izazov. Bugarska i Grčka naći će se pred istim problemom.

Samo regionalno povezivanje predstavlja dugotrajnu i realnu opciju za balkanske narode – a levica je jedina koja se za takvo rešenje zalaže.

Hronologija

• 1999. 78 dana vazdušnih napada zbog „etničke represije“ na Kosovu.
  Nato šalje mirovne snage na Kosovo (KFOR) u ime održavanja bezbednosti i podrške rekonstrukciji.
• 2001. NATO i novoizabrana vlada Savezne Republike Jugoslavije sarađuju na operacijama savladavanja krize na jugu Srbije.
• 2003. Beograd se formalno prijavljuje za članstvo u Partnerstvu za mir, programu praktične bilateralne saradnje između pojedinačne zemlje članice i NATO-a. Ovaj program dozvoljava članicama da izgrade individualni odnos sa NATO-om i same odaberu prioritete za saradnju. 
  NATO otpočinje projekat finansiran od strane Partnerstva za mir: uništavanje viška od 28,000 komada lakog naouružanja.
• 2005. Srbija je domaćin radionice TRUST (poverenje) koju finansira Partnerstvo za mir – „Zajedno smanjujemo nebezbedne viškove oruđa rata“ – u Beogadu.
  Srbija i NATO potpisuju tranzitni ugovor za snage KFOR-a.
  NATO otpočinje projekat za razvoj alternativnih načina za izdržavanje bivših srpskih oružanih snaga, zbog smanjivanja te službe.
• 2006. Srbija se pridružuje Partnerstvu za mir.
  NATO otvara kancelariju za vezu NATO-a i Srbije, čija je funkcija održavanje veze u sprovođenju sporazuma o tranzitu snaga NATO-a kroz Srbiju i u svim stvarima vezanim za reformu odbrane. Povodom ovoga, Vuk Drašković, tadašnji ministar inostranih poslova, dao je zanimljivu izjavu: „Srpska vojska koju stvaramo, vojska je i diskontinuiteta i kontinuiteta. Diskontinuiteta sa komunističkom ideologijom i doktrinom, kao i sa vojskom kojom je komandovao Slobodan Milošević. Ona je vojska kontinuiteta sa slavnom i pobedničkom srpskom vojskom Kraljevine Srbije.“
• 2007. Srbija se pridružuje Procesu za planiranje i revizije Partnerstva za mir (PARP). 
  NATO završava projekat finansiran od strane Partnersta za mir: uklanjanje 1.4 miliona nagaznih mina na teritoriji Srbije. 
  U septembru, Srbija izlaže svoj NATO Prezentacioni dokument. Taj dokument ukazuje na korake koji će biti preduzeti da bi se ostvarili politički ciljevi Partnerstva, kao i vojne i druge potencijale koje Srbija namerava da mu stavi na raspolaganje. Ovde takođe spadaju i konkretne oblasti u kojima Srbija želi da ostvaruje saradnju sa NATO-om.
• 2008. Decembar – Ministri inostranih poslova traže jačanje odnosa sa Srbijom i nude Akcioni plan Partnerstva za mir Srbiji. Oni naglašavaju da podržavaju ulazak Srbije u evro-atlantske integracije, pogotovo nakon skorog potpisivanja ugovora između NATO-a i Srbije o Bezbednosti informacija (u oktobru 2008.). Srbija je tom prilikom ponovo pohvaljena za hapšenje Radovana Karadžića.