1. Zapadne vlasti tvrde da su prijatelji ustanaka protiv diktatora na Bliskom Istoku i u Severnoj Africi. Ipak, prvi odgovor britanskog premijera Dejvida Kamerona na revolucije u Tunisu i Egiptu bio je pokušaj prodaje još više naoružanja reakcionarnim kraljevima i emirima.

2. Vazdušni napadi će težiti uspostavljanju kontrole nad naftom i utvrđivanju zapadne sile, a ne uspostavljanju demokratije.

3. Zapadne sile su decenijama podržavale reakcionarne režime arapskog sveta, a sada pokušavaju da se predstave kao prijatelji arapskog naroda.

4. Pre dve godine, Hilari Klinton je poželela dobrodošlicu Gadafijevom sinu u Stejt dipartment, rečima: „Mi duboko vrednujemo odnos Sjedinjenih Država i Libije. Imamo mnogo prilika da produbimo i proširimo našu saradnju i veoma se radujem izgradnji tog odnosa."

5. Vazdušni napad podržavaju države poput Katra i Ujedinjenih Arapskih Emirata – koji su svi, zajedno sa Saudijskom Arabijom, poslali svoje trupe kako bi slomili otpor u Bahreinu. Peta flota SAD stacionirana je u Bahreinu – i pored toga, ubijanje se nastavlja.

6. SAD i Britanija, koje se sada predstavljaju kao prijatelji demokratije, učestvovale su u masovnim ubistvima u Iraku i Avganistanu. Samo u četvrtak SAD su pobile 38 ljudi u pakistanskom regionu Vaziristan.

7. SAD i Britanija puno dobijaju na činjenici da Arapska liga podržava vazdušni napad. Arapska liga je, međutim, krcata režimima koji se protiv sopstvenih naroda bore na ulicama. Tu spadaju Alžir, Bahrein, Jordan, Kuvajt, Oman, Saudijska Arabija i Jemen. Ovo nisu prijatelji demokratije.

8. Francuska vlada koja sada preti Libiji gotovo do samog kraja je podržavala svrgnutog tuniskog predsednika Ben Alija. Prema Saifu al-Islam Gadafiju, libijski režim je učestvovao u finansiranju predizborne kampanje francuskog predsednika Sarkozija 2007. godine!

9. Vazdušni napadi će gotovo sigurno dovesti do dalje eskalacije sukoba. Ukoliko vazdušni napadi ne slome Gadafija, ojačaće argument za ulazak kopnenih trupa i invaziju. Intervencija bi mogla da dovede do podele Libije i stvaranja enklava pod NATO protektoratom. To bi bila ispostava imperijalizma koja bi mogla da se koristi za sprečavanje daljeg razvoja revolucionarnog procesa u Egiptu i drugde.

10. Zapadna vojna intervencija će Gadafiju omogućiti da se predstavi kao antiimperijalista – na sličan način kako je to dozvolila 1999. Slobodanu Miloševiću. To mu može pomoći da ojača svoju poziciju u zemlji.

11. Imperijalistička intervencija nikada nije u interesu potlačenih i eksploatisanih. Ona će ojačati one elemente koji pokušavaju da uspostave moć kapitala širom Bliskog Istoka i Severne Afrike, kao i širom sveta. To će unazaditi revolucionarni proces koji nam je svima bio inspiracija.

12. Mi hoćemo da vidimo kraj Gadafijevog režima. Jedini efikasan način za njegovo uklanjanje i za slamanje libijske vojske u interesu radništva i masa jeste razvitak revolucionarnog procesa širom arapskog sveta – u Tunisu, Egiptu, Libiji i drugde. Ovo nije apstraktna ideja. Slavni pokreti koji su srušili Ben Alija i Mubaraka nastavljaju da zahtevaju dalje političke i socijalne promene. To pruža nadu ne samo regionu, već i celom svetu.

NE vojnoj intervenciji!

Pobeda za arapske revolucije!