Ali nekoliko dana nakon pada Hosnija Mubaraka u Egiptu, počele su male demonstracije u istočnoj Libiji. Ubrzo su prerasle u narodni ustanak koji je u jednom trenutku zakucao na vrata Gadafijeve rezidencije u prestonici Tripoliju.

Delovi vojske su se pridružili pobuni i ključni ministri su podržali „omladinsku revoluciju“, dok su neki visoki oficiri napustili režimsku vladu. Masovne demonstracije su se proširile na industrijski grad Misratu a štrajk na nivovu čitavog grada je zaustavio rad naftne industrije.

Međutim, Gadafijev režim je krenuo u krvavu kontra-ofanzivu.

Važni centar pobune na zapadu zemlje i grad u kome su naftna skladišta, Zavija, prvi je pao u ruke Gadafijevih snaga, koje su potom pročešljale radnička naselja u Tripoliju.

Brzina i svirepost ove ofanzive značajno su oslabile revoluciju.

Revolucija na zapadu, sada sa fokusom na Misratu i planinska sela Berbera, borila se za opstanak. Te regije su izdržale Gadafijeve napade. Ali na istoku, nada u uspeh revolucije je izgubljena – i to ne zato što ljudi nisu voljni da se bore, već zato što je Zapad preoteo revoluciju.

Oni koji su se plašili da će Gadafijeva pobeda biti podstrek drugim režimima su otvorenih ruku dočekali intervenciju NATO, ali je upravo ona omogućila Gadafiju da se predstavi kao bedem protiv imperijalizma.

Prestalo je dezertiranje iz redova režima, a gradovi pod upravom njegovih pristalica su se okupili oko njega.

Mnogi su se nadali da pobuna ipak može uspeti. Međutim, Zapad je ustanak za korenite društvene i ekonomske promene preobratio u ustanak za promene u vladi.

Struktura Gadafijevog režima biće očuvana – ali sa lažnim sjajem demokratije.

Razoružavanje

Zapad je zahtevao da nova vlast garantuje važenje ugovora potpisanih  od strane prošlog režima, uključujući i naftne sporazume, da spreči migraciju u Evropu, zatvori granicu sa Egiptom i razoruža islamiste koji su se pridružili  ustanku.

Takođe je kreirao privremenu vladu koja je uključila i bivše članove Gadafijevog režima i oduzeo moć vođama koje je izrodio ustanak.

Revolucija je ostala bez svoje nezavisnosti. Neokonzervativci iz SAD-a i zastupnici „humanitarnih intervencija“ počeli da govore u njeno ime, čak najavljujući da će Libija priznati Izrael.

Oficiri sa Zapada su preplavili istok Libije, demontirajući PVO instalacije i jačajući policijske i bezbednosne snage. Ponudili su finansijsku pomoć – ali samo je delić tog novca dospeo do pobunjeničkih regija.

Istok je ostao bez para. Pobunjenička vlada ne može da isplati plate svojim zvaničnicima ili učiteljima. Ekonomske sankcije  u delovima pod kontrolom režima dovele su do kraha ekonomije, sa nestašicama goriva i hrane.

Intervencija je potkopala jedinstvo revolucije – pobunjenici u Misrati odbijaju naređenja vlade u Bengaziju koju podržava Zapad.

Frustriranost stanjem dovela je do frakcijskih borbi i rezultirala ubistvom šefa pobunjeničke vojske i Gadafijevog bivšeg ministra unutrašnjih poslova Abdela Fataha Jounesa od strane islamista.

Ova revolucija je postala niz krvavih borbi između svega nekoliko stotina ljudi,  a nijedna strana nije sposobna da napravi prodor.

Libija se suočava sa kantonizacijom – sa zapadnim regijama pod upravom starog režima i podeljenih pobunjeničkih regija obavezanih imperijalističkim silama.

Ako NATO bude uspeo, dobiće samopouzdanje da interveniše i u drugim revolucijama. Međutim, za sada NATO-ov rat nije uspeo. Teško je prihvatiti da je ovo izgubljena revolucija – ali ne sme biti iluzija tokom rata ili revolucije. 

Libijci su uklješteni između starog režima i pro-zapadne marionetske države. Ipak, ovo nije kraj svega. Revolucije širom arapskog sveta stalno priređuju nova iznenađenja.

Zato bilo kakva šansa za ponovno pokretanje libijskog revolta leži u tekućim revolucijama u Egiptu i Tunisu.