Izrael je pažljivo isplanirao poslednje krvoproliće u Gazi. Ministar odbrane Ehud Barak naložio je vojsci da pripremi napad pre više od šest meseci – još u vreme pregovora o “primirju” sa Hamasom – pišu izraelske novine Haarec.

Poslednji napad bio je ubistvo s predumišljajem, a ne odgovor na Hamasove raketne napade, kako pristalice Izraela tvrde.

F16 bombardere, korišćene u napadima na Gazu, platila je Vlada SAD, koja namerava da Izraelu ustupi oko tri milijarde dolara godišnje tokom sledeće decenije.

Jedna od najmodernijih ratnih mašinerija na svetu – naoružana tenkovima, ratnim brodovima sa platformama za helikoptere, vojnom avijacijom i nuklearnim naoružanjem – mobiliše se protiv stanovništva koje Izrael pokušava da po svaku cenu vrati u srednjovekovne uslove života.

Milion i po stanovnika Gaze sabijeno je na uskom kaišu zemlje. Polovinu ovog broja čine deca, od koje polovina već pati od “post-traumatskog stresnog poremećaja”. Ekonomsko gušenje Gaze koje Izrael sprovodi je od juna 2007. godine ugasilo 95% industrije i više od tri četvrtine populacije ostavilo da preživljava od humanitarne pomoći.

Egipat – drugi po redu na listi korisnika vojne pomoći SAD na Bliskom Istoku – sudelovao je u ovome, zatvorivši jedinu granicu koju Gaza ne deli sa Izraelom.

Onda kada se stanovništvo Gaze – izgladnelo, porobljeno i iscrpljeno – usudi da pruži otpor, koristeći se jedinim oružjima koja su im dostupna, to izraelskojdržavi postaje izgovor za još više krvoprolića.
Nedugo po početku bombardovanja, jedan oficir Izraelskih snaga odbrane ponosno je izjavio da će njegova vojska napraviti “maksimalan broj” žrtava i da će “poslati Gazu decenijama u prošlost”. Drugi oficir je zapretio da će kazniti ne samo Hamas, već i “civile koji im dopuštaju da pucaju i skrivaju ih”.

Neki od svetskih lidera odgovorili su na nasilje Izraela pozivima na prekid vatre. Na ovaj način oni su konflikt predstavili kao bitku dva jednaka protivnika – umesto kao ubilački napad glavnog saveznika SAD na Bliskom Istoku.

Uostalom, već smo videli šta za Izrael znači “prekid vatre”. Oni su poslednjih šest meseci zvaničnog “prekida vatre” sa Hamasom iskoristili za pripremu daljih vojnih akcija i za zatezanje blokade pojasa Gaze.

Štaviše, umesto pridržavanja dogovora, Izrael je sve vreme pokretao iznenadne napade u kojima je na desetine Palestinaca izgubilo živote – što je, uzgred, mnogo veći broj od broja izraelskih žrtava raketnih napada u proteklih nekoliko godina.

Izraelski ministar za socijalna pitanja Isak Hercog krajem decembra je izjavio: “Humanitarno primirje... nije u suprotnosti sa pripremama vojnih operacija.”

Zbog čega se ovaj napad dešava baš sada?

Jedan od faktora svakako su izbori u Izraelu, zakazani za februar. Premijer u odlasku, Ehud Olmert, i kandidatkinja njegove partije Kadima i trenutna ministarka spoljnih poslova Cipi Livni, traže potporu za svoju opadajuću popularnost.

Ovo se podudarilo sa još dve dugovečne ambicije. Prva je oslobađanje od poniženja koje je izraelska vojska doživela od strane pokreta otpora Hezbolah, tokom njene invazije na Liban 2006, i dokazivanje da i dalje može da služi interesima Sjedinjenih Država u regionu.

Druga je nametanje svoje moći nad Palestincima – i uopšte stanovništvu u regionu – zbacivanjem demokratski izabrane vlade Hamasa u Gazi.

Neki su se u Izraelu verovatno pribojavali i da će izbor Baraka Obame označiti prekretnicu u odnosima sa SAD, pa su želeli da se bace na posao pre njegove inauguracije. Ipak, solidarnost koju su Obamini savetnici proširili i na Izrael nagoveštava nastavak politike administracije Džordža Buša po ovom pitanju – i sigurno će smetati onima u SAD koji su glasali za “promenu”.

Ipak, uzroci masakra u Gazi sežu dalje od mahinacija izraelskih političara.

Agresija delom leži u prirodi Izraela – rasističke države uspostavljene masovnim progonom Palestinaca i suštinski vezanom za imperijalizam SAD na Bliskom Istoku.

“Rat protiv terorizma”, predvođen Sjedinjenim Državama, stvorio je kontekst i teren za poslednji napad. Horor koji su Bušovi ratovi u Avganistanu i Iraku stvorili dao je drugim državama zeleno svetlo za pokretanje sopstvenih akcija tog tipa – od užasnog napada Gruzije na Južnu Osetiju i invazije Somalije od strane Etiopije, do ranijeg napada Izraela na Liban.

Današnja podrška koju SAD pružaju Izraelu deo je stalne težnje za dominacijom Bliskim Istokom. Neuspesi koje SAD trpe u Iraku i Avganistanu, kao i nemogućnost da obuzda Iran, skupa povećavaju mogućnost podrške Izraelu.

Promena režima u Gazi pokazala bi da i Izrael i SAD još uvek imaju moć da podrede slabije vlade u regionu. Ovo je, sasvim jasno, namereno da bude upozorenje Siriji i Iranu. Uostalom, izraelska vlada je u više navrata trvdila da je Hamas produžena ruka Irana.

Ispred nas je još nestabilniji period. Rastuća ekonomska katastrofa zateže tenzije u kapitalističkom sistemu. Države će pokušati da jedna drugoj prebacuju teret krize, sukobljavajući se u pokušajima da poboljšaju sopstvenu poziciju na račun svojih protivnika.

Jedina stvar koja ujedinjuje ovu zaraćenu bandu je njihova zajednička želja da osiguraju da će za krizu ispaštati oni najslabiji.

Napadi naših vlasti imaju dva lica. Jedno je vojno – uključujući tu i masakr u Gazi. Drugo je ekonomsko – spora smrt od izgladnjivanja i bolesti koja čeka milione, kao i povećanje patnji i siromaštva pred kojima se nalaze milijarde ljudi.

Revolucionarni socijalisti će biti u srcu napora da se otpor ovakvim napadima pretvori u izazov ovom varvarskom sistemu.