Ekonomska kriza je uspela da za sobom povuče i jedno od najvoljenijih čeda kapitalizma – automobilsku industriju. Ono što je neminovno moralo da zadesi, ne samo proizvodnju svih motornih vozila nego i takmičarsku industriju, udarilo je nezamislivom snagom na automobilske moćnike.

Od samog lansiranja vesti o nastaloj ekonomskoj krizi pokrenuta je lančana reakcija obustavljanja ili redukovanja rada etabliranih kompanija za razvoj i proizvodnju motornih vozila.

Javnost je svakodnevno obaveštavana iz predstavništava kompanija o situaciji u kojoj su se njihovi pogoni našli i o merama koje moraju da preduzmu shodno uštedi sredstava koja je neophodna.

Prva mera koju su neke kompanije preduzele bilo je povlačenje takmičarskih timova iz svetskih šampionata. Prvo takvo obaveštenje izdala je japanska „Honda“ o povlačenju tima iz šampionata Formule 1. Potom „Audi“ izlazi u javnost sa svojim programom učešća na šampionatima gde navodi da će se kao tim pojaviti samo na jednoj trci Leman serije. Ubrzo zatim stižu vesti i iz reli šampionata – o povlačenju timova „Subaru“ i „Suzuki“.

Odustajanje velikih timova od sportskih takmičenja bilo je veliko razočarenje za poklonike auto sporta, ali to su bile samo prve naznake da se nešto ozbiljno dešava na polju finansija u automobilskoj industriji. Ono što je najviše uzdrmalo ne samo javnost, nego i državne čelnike, su izjave potpune nemoći automobilske industrije da sama ispliva na površinu.

Na isti način na koji države u poslednje vreme izdvajaju novac iz budžeta za subvenciranje bankarskog sistema, započete su i intervencije davanjem državnih budžetskih sredstava za nastavak proizvodnje u fabrikama automobila.

Nemačka vlada je ponudila pomoć „Opelu“ uz zahtev da njihova fabrika koja zapošljava 25,000 radnika ostane u Nemačkoj. I ostale nemačke kompanije koje šalju svoje radnike na „produženi zimski odmor“ nadaju se novčanoj pomoći države.

Informacija o finansijskim intervencijama države je sve više, dok je poslednja vest da je „Krajsler“ primio 4 milijarde dolara od američke vlade kao pomoć u spasavanju fabrike od propasti.

Sve više čelnika velikih automobilskih kompanija traži finansijsku pomoć države. Mnogi projekti su revitalizovani, ali i pored toga ostaje plan smanjenja ukupne proizvodnje.

Na našem tlu najviše odjeka je imalo saznanje o obustavljanju rada „Fijatove fabrike“ u Italiji. Dosta se vodilo spora o tome koliko će zapravo trajati „prinudni odmor“ na koji su radnici „Fijata“ poslati.

Nakon svih spekulacija, čelnik „Fijata“ Serđio Markione izašao je sa izjavom u kojoj je dao i kratak osvrt na planove „Fijata“, među kojima su i oni vezani za saradnju sa kragujevačkom fabrikom automobila.

Nakon što je izjavio da je, posle mesec dana, ponovno otvaranje italijanske fabrike izvesno i nakon što je zatražio finansijsku podršku italijanske vlade, izneo je i konkretan godišnji plan za „Fijat“.

Pored plana da se nastavi sa proizvodnjom samo osnovnih modela tu je, takođe, i pomeranje težišta proizvodnje ka pogonima van Italije, uključujući tu i Kragujevac.

Plan koji su prethodno izneli čelnicima nekadašnje „Zastave“ znatno je izmenjen samim tim što model „Topolino“ nije proizveden pre kraja 2008. godine. Kao što pitanje pokretanja proizvodnje u samom Kragujevcu dugo lebdi u vazduhu, sada se u centar pažnje stavlja i sam nastavak rada „Fijata“.

Italijanska vlada je, kao i mnoge druge, delom uzdržana kada se radi o pružanju pomoći. Teško je zamisliti situaciju u kojoj će jedna država uliti budžetski novac u „humanitarne fondove“ kompanije koja istovremeno planira da proizvodnju izmesti van njenih granica – stvarajući još veću nezaposlenost u zemlji pogođenoj krizom i rastućim socijalnim nemirima.

Zbog neizvesnosti finansijske pomoći i još veće neizvesnosti stalnih izvora prihoda, kao i usled nesigurnog toka proizvodnje, danas se postavlja pitanje budućnosti same automobilske industrije. 

Jedno je sigurno, naredni potez italijanske vlade i čelnika „Fijata“ odlučiće o sudbini proizvodnje u Kragujevcu.