Dok se globalni kapitalizam koprca, svetske vlade čine sve ne bi li državnim intervencijama pokušale da zaustave truljenje sistema i izbave ga. Nakon dve decenije ubeđivanja u to da je tržište najbolje rešenje za sve, država se vraća na scenu.

Razlog tome nije nekakva velika teorija, već čista praksa. Kriza potvrđuje da država, ne samo što mora da kapitalizmu postavi pravila, kako bi uopšte i funkcionisao, već mora igrati i veoma veliku ulogu.

Za socijaliste ovo predstavlja dilemu. Ako je jedina mogućnost izbora – između bankrota i državne intervencije, očito je da ćemo se odlučiti za intervenciju i nacionalizaciju. Ludilo sistema ne sme biti razlog zbog kojeg bi fi rme propale i zbog kog bi se sprovodila otpuštanja. Treba nam, međutim, nešto više od ponuđenog. Pri tom, ne smemo se zavaravati time da je država socijalistička sila.

Naprotiv, država je oduvek bila aktivni element kapitalizma. Fridrih Engels je, krajem 19. veka, upozorio socijaliste na opasnosti mešanja te njene uloge sa socijalističkom alternativom. Ako državnu kontrolu i državnu proizvodnju odredimo kao socijalizam, morali bismo, tvrdio je on, uvrstiti Napoleona, Meternika i Bizmarka u socijalistički pokret.

Danas bi se toj listi priključila još neka neočekivana imena, poput Džordža Buša. U jesen 2008, kada je američka vlada hitala da pomogne bankama, američki ekonomista Nurijel Rubini nazvao je Buša, Henrija Polsona i Bena Bernankea “boljševičkom trojkom koja je SAD pretvorila u Sjedinjenu Američku Republiku Socijalističkih Država, iako je najveće spasavanje i nacionalizaciju neke banke sprovela najfanatičnija i, u pogledu doslednosti ideologije slobodnog tržišta, najrevnosnija administracija u američkoj istoriji.”

I pored Engelsovog upozorenja, jedan deo socijalističke tradicije poistovetio je kapitalizam s privatnim, a socijalizam s državnim vlasništvom i kontrolom. Logika ovog razmišljanja dovela je do toga da se socijalizmom smatra i društvo poput staljinističke Rusije (u kojoj je privatno vlasništvo bilo sve samo ne zabranjeno), čak i onda kada je Rusija postala jedan veliki zatvorski logor za radnike.

To je, međutim, učinio samo jedan deo “socijalističke tradicije”. Drugi deo je socijalizam shvatio kao radničku vlast “odozdo”. Ta tradicija neprijatelja prepoznaje u privatnom kapitalu, kao i u državnom kapitalizmu, kako su ovi socijalisti nazvali slučajeve u kojima je država preuzimala kontrolu nad nekim elementima kapitalističkog sistema ne bi li ga spasila i poboljšala.

Pomalo je ironično to što je upravo potonja tradicija povela Rusku revoluciju. Ruski radnici su 1917. godine ustali protiv, kako privatnog, tako i državnog kapitala. Lenjin je napisao čuveni pamflet Država i revolucija u kom je napao ideju da je socijalizam tek širenje državne moći pod socijalističkom kontrolom. Naprotiv, tvrdio je on, radi se o sprovođenju demokratije odozdo, što bi vodilo odumiranju države. Ali, kako se Ruska revolucija tokom 1920-ih izobličila i kako su radnice i radnici izgubili moć i kontrolu, sve je više ljudi socijalizam poistovetilo s “državnim kapitalizmom”.

Nova elita preuzima vlast i državu u ime radnica i radnika, koristeći njihovu moć da bi se takmičila s drugim državama.

To je dovelo do ogromne logičke protivrečnosti. Ako su državna kontrola i vlasništvo dovoljni preduslovi socijalizma, onda bi on već bio prisutan u mnogim delovima globalnog kapitalizma.

Za mnoge je socijalizam bio – Rusija. Drugi su ga videli, a i dalje ga vide, u Kini ili na Kubi. Neki su ga prepoznali u diktaturama širom Trećeg sveta. Vremenom je uloga države rasla i unutar same srži kapitalizma. Vojna industrija je i dalje jasan primer delimične ili potpune državne kontrole i državnog “planiranja”. Tokom ratova, takođe, većina kapitalističkih država marginalizuje ili do detalja kontroliše privatni sektor.

Privatizacija sprovođena na Zapadu tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, navodno je umanjila moć “države” i oslabila “državni kapitalizam”. To je, pak, učinila na čudan način. Neki teoretičari su govorili o “državi mogućnosti”. Prema toj teoriji, država bi privatnom sektoru omogućila da bolje funkcioniše. Mogućnosti su, međutim, pružane jedino grupama na vrhu, da opljačkaju državu u ime “privatnog preduzetništva”.

Sada se Lesi ponovo vraća kući – države pokušavaju da izvade privatni sektor iz krize i stvaraju nove oblike državnog kapitalizma. Ali, čak i oni koji shvataju neophodnost državnih intervencija zarad “spasa sistema” ismevaju ideju da je to socijalizam koji ispunjava potrebe većine svetske populacije.

Rubinijeve reči to potvrđuju: “Socijalizam je u Americi itekako živ i zdrav; ali, reč je o socijalizmu za Vol Strit i za bogate ljude sa dobrim vezama. Socijalizam u kom su profi ti privatizovani, a gubici socijalizovani, uz američke poreske obveznike koji plaćaju godišnji ceh u iznosu od 300 milijardi dolara.”

Ruski socijalista Nikolaj Buharin je na slikovit način opisao funkcionisanje kapitalizma. Kapitalistička klasa, rekao je, nosi mantil s dva džepa – jedan se zove privatni, a drugi državni. Po potrebi premešta sredstva kontrole iz jednog u drugi. Ipak, i dalje je nejasno koliko će to premeštanje danas uspeti.

Rasprava o razlikama između privatnog i državnog se zapravo ne vodi oko pitanja efikasnosti – dovoljno je pogledati banke koje su slovile za uzore efi kasnosti. Ne, vodi se oko politika i unutrašnjih trvenja na vrhu.

Glavni problem gazda predstavlja pitanje koliko daleko treba da odu da bi sačuvali postojeći sistem, i, konsekventno, koliko će ih to koštati. Da li će pasti samo banke ili i neki od poznatih trgovinskih lanaca ili industrija automobila?

Za socijaliste, ova debata ima drugačiji zaključak. Kako bi Buharin mogao reći – nije toliki problem u tome šta se nalazi u kom džepu kaputa, sam kaput im moramo skinuti.