No, da pogledamo kako se stvari odvijaju u Srbiji. Srpska vlast je prvo tvrdila da nećemo ni osetiti udare krize, a potom da smo maltene brzinom svetlosti i pre svih drugih izašli iz nje. S druge strane, imamo i dalje uvreženu (u većini slučajeva) laičku predstavu da Srbija nije ni integrisana u međunarodne tokove kapitala, tj. u kapitalistički sistem, te da stoga nema šanse da pretrpimo nešto više od onoga što najugroženiji slojevi svejedno trpe u poslednjih 20 godina.
Nakon što se radništvo moralo suočiti sa zamrzavanjem plata u javnom sektoru, otpuštanjima, padom realnih zarada usled rastuće inflacije, „solidarnim porezom“ i sličnim merama, sada je na red došlo i poskupljenje osnovnih životnih namirnica, nestašica mleka, kao i najavljeno poskupljenje lekova.
Nagoveštaje novih okolnosti mogli smo dobiti kada su najavljene nestašice mleka širom zemlje usled loših vremenskih prilika, zbog čega je opao priliv sirovog mleka u mlekare. Iz tog razloga odlučeno je, po rečima čelnika „Imleka“, da se podignu otkupne cene mleka, što će se odraziti i na maloprodajne cene, tj. na cene proizvoda u radnjama i supermarketima.
Generalni direktor „Imleka“ Slobodan Petrović okrivio je državu za loše stanje u stočarstvu i na taj način našao opravdanje za poskupljenje, dok je država uzvratila tvrdnjom da su „Imlek“ i subotička „Mlekara“, koje posluju u okviru investicionog fonda „Salford“, zloupotrebile svoj monopolski položaj na tržištu i veštački izazvale nestašice kroz špekulativne radnje pomenutog fonda.
Međutim, nije teško odrediti ko je zaista odgovoran za nestašicu mleka – nedavno je procurela informacija da „Imlek“ dobija približno istu količinu sirovog mleka, ali da od njega proizvodi dugotrajno mleko i ostale dugotrajne proizvode, zato što im se to više isplati.
Kako to direktor Petrović i sam kaže, „logično je da radimo ono što nam se više isplati, jer mi nismo država da možemo sebi da priuštimo da poslujemo sa gubicima, već smo profitna organizacija“.
Jasno je da u kapitalizmu nema mesta za brigu o ljudskim potrebama, već samo o uklanjanju mogućih gubitaka kapitalističkih kompanija – uskoro ćemo imati skuplje mleko na rafovima, ili ga nećemo imati uopšte, po nekim navodima, do decembra.
Ipak, to nije sve – već viđeni „nesporazum“ između države i poljoprivrednika o otkupnoj ceni pšenice i natezanje oko toga da li je cena koju država nudi niža od „prave“ ili ne, doveli su do najave pekara da će i hleb poskupeti, jer je i pšenica skuplja, ali da poskupljenje sledi i zbog rasta kursa evra i cene goriva.
Predsednik Unije pekara, Zoran Pralica, prvobitno je najavio da će standardni hleb „Sava“ morati da poskupi na „najmanje 50 dinara“, zato što su pekari u „bezizlaznoj situaciji“ i posluju sa gubicima. Ipak, toliko povećanje se nije ostvarilo, ali hleb je ipak poskupeo. Opet dolazimo do istog zaključka – potrebe potrošača, kao i osetan pad kupovne moći za većinu stanovnika Srbije (prosečna plata ne uspeva da pokrije prosečnu potrošačku korpu za čitavih 5,000 dinara!) ne znače ništa prema sprečavanju eventualnih gubitaka vladajuće klase.
A onda, nakon svega toga, poskupeće, u suštini, sve ostalo – struja, komunalije, gas, prevoz, gorivo i osnovne životne namirnice, tj. meso i mesne prerađevine, ulja, pirinač, supe, konzervirana hrana, kafa, sokovi, alkoholna pića, kućna hemija itd, dok se odrmzavanje plata, uprkos populističkim najavama ministra Dinkića, najverovatnije nazire tek početkom iduće godine i to na znatno nižem nivou od nivoa inflacije i poskupljenja.
Sva ova poskupljenja dolaze u trenutku koji je za većinu ljudi najteži u godini – septembar i oktobar, kada porodice sa mlađom decom treba da obezbede udžbenike i ostale potrepštine za školu; kada treba kupiti jesenju i zimsku odeću; kada usled redovne epidemije gripa i češćih prehlada treba imati novca i za lekove, koji, kao što je već pomenuto, neće ostati na istim cenama.
Jasno je da Srbija ne samo što pati od unutrašnjih trzaja i protivrečnosti, već je itekako pod uticajem svetskih privrednih tokova. Kriza je daleko od svog kraja, šta god vlast pričala – za radnice i radnike Srbije ova jesen neće biti laka, naročito kada se u obzir uzmu i razne „mere štednje“ i otpuštanja, dok banke i dalje obrću profite (u prvoj polovini ove godine samo u Srbiji 15.4 milijardi dinara), a vladajuća klasa itekako „preživljava“ krizu.
Šta da se radi? Rešenje nije u pukom tugovanju nad strašnim okolnostima u kojima većina nas živi, niti u pozivima za daljom privatizacijom i deregulacijom tržišta.
Naš odgovor je dvostruk:
1. Zahtevamo da država nacionalizuje velike poljoprivredne kombinate koji su trenutno u rukama krupnih kapitalista (čije je štetno poslovanje dokazano), pretvori ih u kooperative i uvede politiku kojom bi kontrolisala cene u korist potrošača, oporezivanjem bogataša i kapitala, kao i banaka, u sklopu šire strategije izlaska iz krize putem takvih poreza i mera – neka za krizu plate oni koji su je izazvali! – čime bi i proizvodači koji se jedva spasavaju bankrota bili plaćeni više, a cena osnovnih životnih namirnica bila bi održavana na svima pristupačnom nivou subvencijama države, kao i da se takvim subvencijama obezbedi proizvodnja za domaće tržište;
2. Kako ovaj zahtev ne bi bio pucanj u prazno, neophodno je stvaranje širokog fronta protiv krize „mera štednje“ koji bi okupio sve one koji su pod udarom krize i odozdo izvršio pritisak na državu da nacionalizuje i kontroliše cene – samo tako možemo započeti borbu i povesti se za primerom grčkih radnica i radnika, kako bismo se oduprli udarcima vladajuće klase.
Marks21 radi na tome da se ovakav front izgradi. Ukoliko je naša borba i vaša borba, priključite nam se u njoj!


Kapitalisti protiv odmrzavanja plata
Vlasnici nekoliko najvećih preduzeća u Srbiji su se jasno oglasili da nije vreme za odmrzavanje plata, jer se mora poštovati dogovor sa MMF-om. U isto vreme, MMF je tokom svoje nedavne posete državi jasno stavio do znanja da se protivi takvim merama, a ministar Ljajić je naveo kako „ne vidi izvore za povećanje plata i penzija“. Jasno je da je MMF u Srbiji da potpomogne vladajuću klasu i umanji njene gubitke nauštrb najugroženijih slojeva.


Nasilje nad ženama u porastu
Prema rečima Aleksandre Nestorov, koordinatorke mreže Žene protiv nasilja, u prvih sedam meseci ove godine ubijene su 24 žene, većinom u slučajevima porodičnog nasilja. Takođe, Nestorov tvrdi da se broj žrtava nasilja nad ženama uvećao od prošle godine, jer su došli do „zaključaka koji pokazuju da se u štampi pojavljuje u proseku jedan članak nedeljno o ubistvu žene, dok se u istom periodu prošle godine članak o ovoj temi pojavljivao jednom u deset dana.“ Posledice masovnih napada na radništvo kroz „mere štednje“ i otpuštanja se manifestuju i u „ličnoj sferi“, naime u porodici, te je jasno da je kriza doprinela i porastu ove vrste nasilja.