Samo mesec dana nakon početka 2009. i posle ozbiljnih nagoveštaja da je projekat Zastava-Fijat u problemu zbog podleganja „Fijata“ ekonomskoj krizi, kragujevačko klupko je polako počelo da se odmotava.

Prošle nedelje u Torinu direktor grupe „Zastava“, Zoran Radojević, i ministar ekonomije, Mlađan Dinkić, vodili su razgovor sa rukovodstvom „Fijata“. Nakon sticanja uvida u planove poslovanja „Fijata“ za naredni period, grupa „Zastava“ i Vlada Srbije su po povratku delegacije u zemlju pokrenuli proces planiranja poteza za naredni period.

Na najveće pitanje koje se postavljalo „Fijatu“, a to je pitanje pokretanja proizvodnje u Kragujevcu, još uvek nije dobijen defi nitivan odgovor. Delegacija grupe „Zastava“ dobila je čvrsta uveravanja da će proizvodne trake u kragujevačkoj fabrici biti pokrenute uprkos krizi koja nije zaobišla ni „Fijat“ i zbog koje je na hiljade italijanskih radnika na prinudnom odmoru.

I pored tih čvrstih uveravanja, italijanska strana ipak nije našla za shodno da u usmeni dogovor uključi i krajnje rokove zbog, kako i oni sami kažu, „opšte krize automobilskog tržišta“. Uprkos tome, Vlada Srbije je donela mere kojima reguliše svoj odnos prema proizvodnji u Kragujevcu, a koje se dosta razlikuju od modela subvencioniranja koji su do tada sprovodili.

U programu mera za ublažavanje krize Vlade Republike Srbije našao se i plan o povoljnom kreditiranju za kupovinu novog „punta“ iz „Zastave“. Prema tom planu, kamata je dotirana i snižena na 4.5%, učešće nije obavezno, a rok otplate je pet do sedam godina.

Ovaj plan kreditiranja pokazuje nameru vlade da nastavi sa subvencijama „Zastavi“ uz priču kako zapravo pomaže građane koji bi trebalo da se opredele da postanu kupci, samo što ovog puta novac ne ide „Zastavi“ nego bankama koje na sebe prihvataju izdavanje tih kredita. Sada te banke raspolažu novcem koji bi u krajnjoj liniji trebalo da dođe do proizvođača i tako za sebe zadržavaju pravo velike provizije.

Prethodne novčane pomoći vlade pomagale su proizvodnju u „Zastavi“, ali pre svega tržište novih domaćih vozila koje je često bilo u velikim problemima. U više navrata Zoran Radojević je insistirao na tome da su se samo uz pomoć subvencija Vlade Srbije modeli domaćih vozila prodavali po određenim cenama i da oni zapravo koštaju mnogo više. Takođe je napominjao da fabrika ne može da poveća cene jer bi to zaustavilo prodaju, ističući da je zbog toga poslovna politika usmerena na saradnju sa stranim afi rmisanim proizvođačima vozila.

Međutim, sama konkurentnost cene automobila i opstanak na tržištu nisu osnovni cilj shodno kom vlada konstantno pruža svoju pomoć „Zastavi“ i zbog koje, na kraju krajeva, ugovara saradnju sa stranim proizvođačima. Tokom prethodne decenije, država, koja je kragujevačku fabriku automobila imala u svom vlasništvu, se na godišnjem nivou suočavala sa ogromnim gubicima fabrike.

Te gubitke je trpela zarad održavanja prividne proizvodne moći nacionalne industrije i kako bi uspela da mase radnika održi zaposlenima, a samim tim i zadovoljnima.

Dolazak stranih partnera bio je udarac koji je ubio više muva koje su letele oko glava državnika. Afirmisani proizvođač garantuje stabilni tok proizvodnje u pogonima, što rešava većinu problema. Prenosom vlasništva preneti su i mogući fi nansijski gubici, tako da sada novac može da se preusmeri na postizanje drugih ciljeva.

Sam porast realnih cena vozila proizilazio je iz ogromnih gubitaka fabrike. Ignorišući tu činjenicu, vladine subvencije pokušavaju da kretanjem u skladu sa tržišnim zakonima obnove potražnju i ponude stanovništvu zalogaj dostupnog, novog automobila.

Međutim, u isto vreme omogućeno je i novčano potpomaganje investitora koje bi ga zadržalo aktivnim na polju proizvodnje, dok im je prethodno već izgrađen dobar plasman na domaćem i inostranom tržištu. A to dalje omogućava ostvarenje sna – dolazak što većeg broja stranih ulagača.

Ostvarivanje daljih političkih ideala vladajućeg društvenog poretka ne završava se na tome.

Najavljeni krediti se dodeljuju preko poslovnih banaka, tako da je očigledan napor da se pomogne poslovanje bankarskog sistema čiji je ugled poljuljan ekonomskom krizom.

Plan se dalje proteže na pokušaj umrežavanja drugih domaćih preduzeća u proizvodnju u Kragujevcu. Sa Italijanima je dogovoreno da se od domaćih dobavljača uzima što više delova – gume, akumulatori i brojne druge komponente.

Nagoveštena je i saradnja sa smederevskom željezarom „Ju-Es stil“, kako bi „Zastavi“, odnosno „Fijatu“, bile obezbeđene sirovine za proizvodnju karoserija. Tako se planom pomaganja domaće proizvodnje i pod etiketom „kupujmo domaće“, vrše dalji ustupci investitorima, koji ne dobijaju samo povoljniju cenu radne snage već i sirovina, gde se po istoj ceni kupuje radnički mir na državnom nivou.

I dok, između ostalih, pruža podršku i „Ju-Es stilu“, fabrici koja godišnje uliva 50 miliona kubika otpadnih voda u reku Ralju, vlada kao posebno važan razlog za kupovinu novih automobila iz kragujevačke fabrike navodi smanjenu emisiju štetnih gasova. Tako apeluju na vozače starih automobila da kupovinom novih „ispune moderne ekološke standarde“ i na taj način pomognu svojoj državi koja prati evropske ekološke trendove.

U međuvremenu zadovoljavaju se različite potrebe i stranke, a sam datum početka proizvodnje i dalje ostaje nepoznanica. Stvorena je ideja o srećnim radnicima koji su zaposleni, rade u renomiranoj inostranoj firmi, primaju plate, pa su još i u mogućnosti da otplaćuju povoljan kredit koji im omogućava da voze nov automobil, a uzimanjem kredita pomažu jačanje bankarskog sektora, pa bivaju i izuzetno državougodni.

Za to vreme, radnici razmišljaju o tome kako će zapravo izgledati njihova skora budućnost. Samostalni sindikat „Zastava automobili“ najavio je proteste ukoliko vlasti do 17. februara ne saopšte istinu o realizaciji ugovora sa „Fijatom“. Činjenica da je trećina radno sposobnog stanovništva nekadašnjeg „Grada budućnosti“ nezaposlena, kao i da je u proteklom periodu došlo do zaoštrenja konflikata između radnika i uprava kompanija „Partizan“ i „Tehnika Tankosić“, nagoveštava da radnici i radnice Kragujevca neće ostati po strani i čekati da o njihovoj sudbini odluči neko drugi.