Srbija je zvanično bankrotirala. Kako prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić, tvrdi, ne možemo nastaviti da trošimo više nego što zarađujemo, „ili ćemo sami sebe pojesti”. Sudeći po zvaničnoj priči, krivica leži na ekonomskoj politici koju su sprovodile sve vlade u poslednjih 13 godina od pada Miloševićevog režima. Ovo je opravdanje za mere štednje i reforme, konačno najavljene osmog oktobra. U stvari, kao što ćemo pokazati, nadolazeći talas štednje ne predstavlja raskid s neoliberalnim ekonomskim režimom, već njegovo intenziviranje. On ne samo da neće rešiti problem dužničke ekonomije, već će dodatno pogoršati krizu.
Sadašnja zvanična politika, kao i sam paket mera štednje1Videti: Izjava za štampu MMF-ove misije u Srbiji nakon čijeg sastanka s vladinim zvaničnicima su najavljene mere štednje: ‘Statement at the Conclusion of an IMF Staff Visit to Serbia’, Press Release No. 13/395, 8. oktobar 2013: http://www.imf.org/external/np/sec/pr/2013/pr13395.htm, dolaze nam pravo od MMF-a. U pitanju je tipičan neoliberalni recept koji prepisuje otvaranje stranom kapitalu, privatizaciju industrije i javnih službi u vlasništvu države, liberalizaciju tržišta rada i strogu kontrolu nad monetarnom politikom.
Besmisleno je tvrditi da će ovo Srbiji ponuditi novi početak. Još od 2000. godine neoliberalizam nam proklamuje da je otvaranje tržišta direktnim stranim investicijama kroz privatizaciju državne imovine i deregulaciju tržišta rada jedini način da se dođe do investicija, produktivnosti i rasta. Efekti toga u praksi, međutim, izgledaju drugačije. Investicije stranog kapitala u Srbiju preskupo su plaćene kroz visoke kamatne stope i precenjivanje valute. Krediti iz inostranstva su zauzvrat početkom 2000-tih subvencionisali uvoz i kreditni bum. Međutim, ista monetarna politika koja je privlačila strane kredite i prihode od privatizacije bila je zaslužna i za uništenje industrije, uzrokujući masovnu nezaposlenost i podižući stopu apsolutnog siromaštva. Visoka cena novca odvraćala je investicije od realne ekonomije, a precenjena valuta činila je izvoz nekonkurentnim.2Videti: Andreja Živković: ‘From the market…to the market: The debt economy after Yugoslavia’, u Srećko Horvat and Igor Štiks (eds.), The Rebel Peninsula: Radical Politics after Yugoslavia, Verso, predstojeće izdanje 2014. Budžetski i trgovinski deficit koji je iz toga proistekao pogoršao je spoljni dug. Srbija je postala do te mere zavisna od zajmova da se, kada je 2008. godine s bankrotom „Liman bradersa” izvor stranog novca presušio, njena ekonomija bespovratno urušila.
Izbijanje krize primoralo je sve vlade sveta da intervenišu kako bi sprečile da svetska finansijska kriza izazove krah bankarskog sistema i raspad svetske ekonomije. Dok su bilionima dolara besplatnog novca vlade punile džepove bankara, MMF se žurno bacio na zaštitu finansijskih institucija bogatog Severa. S dužničkim ekonomijama poput Srbije ugovoreni su takozvani „stend-baj aranžmani”, kao i produženi kreditni uslovi u cilju sprečavanja njihovog bankrota i time nemogućnosti otplate kredita stranim bankama. To je dovelo do eksplozije javnog duga Srbije, koji se gotovo udvostručio s 33,4% BDP-a u 2008. na 61,8% u 2013. godini. Nagrada za saradnju s MMF-om pri ovom spasavanju tehnički bankrotiranog međunarodnog bankarskog sistema bila je to što je naša dužnička kriza, kao i dužnička kriza ostatka evropske periferije, postala terminalna.
Nakon što je državno spasavanje banaka dovelo do ogromne međunarodne dužničke krize, MMF je, zajedno s EU, počeo da poziva na uvođenje mera štednje. Kako bi se ovaj očigledan pokušaj primoravanja radničke klase da otplati dug banaka opravdao, MMF je počeo da tvrdi da su krizu zapravo izazvali preveliki javni troškovi. Veliko otvaranje prema tržišnoj anarhiji koje je isprva izazvalo krizu, naprasno je postalo njeno rešenje. Već neko vreme istu pesmu slušamo i u Srbiji – samo sada još češće budući da nas od nemogućnosti da otplatimo dugovanja deli samo jedan korak.
Mere štednje uvedene su još tokom 2009-2010 zamrzavanjem plata u javnom sektoru, što je dovelo do smanjenja plata za 0,3% BDP-a u periodu 2009-2011. U to vreme započet je i novi ciklus neoliberalnih reformi, poput uvođenja nezavisnosti centralne banke – tj. nezavisnosti neoliberalne monetarne politike od demokratskog procesa odlučivanja – i početka reforme penzionog sistema. Ove reforme, naravno, nisu bile dovoljno „biznis-frendli” da bi zadovoljile MMF. Istinu govoreći, plate i penzije značajno su porasle tokom 2011-2012, pre nego što će ponovo biti praktično zamrznute u 2012-2013.3Videti: ‘Republic of Serbia: 2013 Article IV Consultation’, IMF Country Report No. 13/206, 15. jul 2013, s.4: http://www.imf.org/external/pubs/ft/scr/2013/cr13206.pdf
To, međutim, nema puno veze s izbornim „populizmom” ili „klijentelizmom”, kako to zagovornici neoliberalizma tvrde, već s protivrečnostima štednje s kojima se sve kapitalističke države suočavaju. Mere štednje s jedne strane pritiskaju radničku klasu da otplaćuje dug, dok s druge strane same dovode do njegovog povećanja jer dovode do smanjenja potrošnje, a samim tim i privrednog rasta. Stagnantni rast je usled toga prerastao u duplu recesiju i pogoršao dužničku krizu, pogotovo u evrozoni i na Balkanu. Posmatrano iz marksističke perspektive, koren ove protivrečnosti je u tome što iste one mere koje sprečavaju momentalni kolaps finansijskog sistema ujedno sprečavaju i likvidaciju neefikasnih kapitala i, samim tim, smanjenje cene proizvodnje i investicija i obnavljanje profitne stope. Šta to znači?
Marks je tvrdio da proces međusobnog takmičenja pri proizvodnji robe na tržištu, a u cilju sticanja profita, primorava kapital da investira u nove tehnologije kako bi se nižim cenama ostvario dodatni profit u odnosu na konkurenciju. Ovaj proces takmičenja ih, međutim, sve primorava da se ponašaju na sličan način i da radnu snagu, koja zapravo stvara svu vrednost, zamenjuju tehnologijom – na taj način dovodeći do strukturne tendencije ka padu profitne stope i do ekonomske krize. Današnja ekonomska kriza posledica je dugoročnog pada profitnih stopa u razvijenim kapitalističkim zemljama. Ogromne količine neiskorišćenog kapitala usled toga ostale su zaglavljene na finansijskim tržištima, a finansijske špekulacije dovele su do međunarodnih bumova. Iz perspektive radne teorije vrednosti, bum se u najvećoj meri zasnivao na „fiktivnim profitima”, tj. na profitima koji ne potiču od investicija u produktivnu eksploataciju radne snage, već od špekulisanja o nekim budućim vrednostima radne snage izraženim kroz kredite i dugovanja. Krah koji je usledio ukazao je na raskorak između stvarne profitne stope i novčano izraženog polaganja prava na naduvane fiktivne vrednosti (isprva u derivativima zasnovanim na hipotekama u SAD).
Marks je tvrdio da kriza smanjuje cenu proizvodnje i investicija tako što uništava slabije kapitale, čime vodi porastu profitne stope i omogućava uspostavljanje novog ciklusa akumulacije. Međutim, kako su kapitali vremenom postajali sve veći, šireći se planetom, cena njihove propasti postala je katastrofalna recesija. Iz tog razloga današnji kapitalisti traže intervenciju kako bi se sprečio kolaps svetskog finansijskoh sistema. Duga depresija sada zvuči bolje od toga da se tržištima prepusti da se „pročiste”. Zato mere štednje postaju neophodan metod primoravanja vlada, kompanija i potrošača da otplaćuju njihova dugovanja bankama. Uz to, one proizilaze i iz potrebe za smanjenjem troškova kapitala, pre svega cena nadnica, ali i poreza i kamatnih troškova, kao i potrebe da se oslabi radnički pokret i time olakša gomilanje profita. Ipak, činjenje ove usluge kapitalu niti može, niti je uspelo da povrati profitabilnost zbog toga što je glavni cilj mera štednje usmeren na realizaciju fiktivnih vrednosti, odnosno na otplaćivanje bankarskih dugova zasnovanih na tvrdnjama o budućim iznosima vrednosti, čime se sprečava otklanjanje neprofitabilnog kapitala i uspostavljanje novog investicionog ciklusa. Upravo zato Srbija, baš kao i velike kapitalističke države, oscilira između depresije i finansijske krize i, samim tim, između rundi štednje i javnih zajmova kako bi sprečila da se recesija otrgne kontroli i postane novi finansijski krah.
Na osnovu toga tvrdimo da najavljene reforme neće razrešiti dužničku krizu. Oporezivanje viših plata u javnom sektoru, povećanje PDV-a na osnovna potrošačka dobra i rezanje subvencija u javnom sektoru povećavaju vladine prihode, ali istovremeno sputavaju privredni rast. Samim tim povećava se teret duga. Fiskalna kriza zauzvrat dovodi do povlačenja kapitala. Ono je već počelo u finansijskom sektoru, a ako govorimo o dugoročnom dugu, od početka godine iz zemlje je oteklo gotovo pola milijarde evra. Kreditne aktivnosti banaka pale su na nulu, a ova stagnacija imaće ozbiljne posledice po privrednu aktivnost. Sem toga, samo tokom iduće godine moraćemo da otplatimo 1,14 milijardi evra kamata na spoljni dug države, dok smo na srednji rok suočeni s pritiskom refinansiranja izuzetno skupih i pozamašnih pozajmica.
Zato štednja ne samo da neće ispuniti fiskalne ciljeve koje je vlada zacrtala, već po samoj definiciji ne može promeniti činjenicu da je Srbija bankrotirala. Stvarna uloga mera štednje i pro-biznis reformi (odrešivanje ruku stranih investitora da zapošljavaju i otpuštaju po slobodnom nahođenju uz onesposobljavanje sindikata ograničavanjem prava na štrajk) je privlačenje stranih zajmova stvaranjem privida da se u našem sigurnom utočištu za strane investitore problem duga nalazi pod kontrolom. Cilj je otplaćivanje postojećih skupih kredita podizanjem novih kredita. U najboljem slučaju, to znači dobijanje jeftinih kredita od naših novopečenih „prijatelja” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u zamenu za predaju industrije oružja i sektora poljoprivrede u njihove ruke (što je repriza predaje energetske industrije Rusiji u zamenu za njen veto na kosovsku nezavisnost u Ujedinjenim nacijama i povremene zajmove). U najgorem slučaju, moraćemo ponovo da se obratimo MMF-u i očekujemo mnogo veće kamatne stope. Međutim, u oba slučaja dugovanja se gomilaju kako bi se otplatila prethodna dugovanja. Politička ekonomija dužničkog ropstva, tj. odbrana vrednosti novca (duga) po cenu uništenja industrije ostaje netaknuta, što znači da će u svakom slučaju doći do bankrota, pre ili kasnije.
U međuvremenu, ono u šta možemo biti sigurni je to da smo ušli u novi period neoliberalnog napada na radničku klasu. Već su najavljene reforme penzionog sistema koje će prag za odlazak žena u penziju podići na 63 godine i uvesti penalizaciju za rano penzionisanje. Cilj u srednjem roku je „reformisati” plate u javnom sektoru. Trenutno smo na samom početku, a vlada korača oprezno, služeći se populističkim trikovima poput hapšenja nekolicine lokalnih tajkuna pod optužbama za finansijske malverzacije ili podizanja poreza na više zarade u javnom sektoru, kako bi smirila otpor i stvorila konsenzus o potrebi za oštrijim neoliberalnim merama oko ideje da smo „svi mi u istom brodu”.
Ukoliko želi da se suprotstavi ovakvoj politici, levica u Srbiji mora da pozove na širok borbeni front protiv mera štednje koji bi ujedinio sindikate, feminističke kolektive, studentske aktiviste/kinje i udruženja penzionera i seljaka. Već sama sveobuhvatnost neoliberalne ofanzive stvara osnovu za široko, ali i radikalno jedinstvo: ograničavanje prava na štrajk, prava zaposlenih, penzija i napad na životni standard celokupne radničke klase kroz povećanje PDV-a. Ovakva kampanja biće uspešna jedino ukoliko se suprotstavi veoma raširenoj klimi straha i nesigurnosti, ukoliko stane na put sve popularnijem verovanju da su određene reforme, bez obzira na to što su nepoštene, ujedno i nezaobilazne jer „ne možemo trošiti novac koji nemamo”. Drugim rečima, ne možemo se zadovoljiti jalovim pozivima na otpor, već moramo da ponudimo ubedljivu političku alternativu vladajućoj neoliberalnoj ideologiji. To znači da moramo pozivati na odbacivanje duga i nacionalizaciju banaka i industrije kao osnovu za investiranje u zapošljavanje, socijalne izdatke i životni standard.
Od suštinske je važnosti da se ozbiljno uhvatimo zadatka spajanja različitih aktivističkih grupa, budući da će kriza od sada pa nadalje samo rasti, a vladini zajmovi možda neće biti dovoljni da sledeće godine spreče bankrot. Ukoliko ne uspemo da popularizujemo politiku radničke alternative naći ćemo se u situaciji poput one u Grčkoj, nadomak katastrofalnog kolapsa životnog standarda, ukidanja demokratije i uspona fašizma – ali bez snažnih snaga u narodu i bez leve političke alternative, Sirize, koje postoje u Grčkoj. Radikalna levica zato ima posebnu ulogu u širokoj koaliciji protiv mera štednje: da insistira na tome da se kapitalistička kriza može razrešiti jedino socijalističkom alternativom, a da će snaga te alternative zavisiti od stvaranja radničke partije koja će ujediniti aktivistkinje i aktiviste angažovane u različitim borbama protiv neoliberalne ofanzive.