Prirodni resursi su u kapitalizmu nešto što se eskploatiše isključivo radi stvaranja profita. Ovo je tokom protekla dva veka dovelo do katastrofalnih posledica po našu neposrednu okolinu. Nekoliko decenija unazad, problemi vezani za globalno zagrevanje postaju sve veći i danas prete da u potpunosti promene sliku života na našoj planeti. To, ipak, kao da ne brine dovoljno ni naše vlasti ni one čiji profiti stoje kao sam uzrok problema.

Da bismo započele priču, trebalo bi prvo razjasniti šta je i na koji način dolazi do globalnog zagrevanja.

Globalno zagrevanje je povećanje prosečne temperature zemljine atmosfere i okeana. Najgore posledice stvaraju ugljen-dioksid i metan. Koncentracija ovih gasova dovodi do efekta staklene bašte. Efekat staklene bašte predstavlja rezultat zračenja koje se od zemljine površine ne može emitovati u svemir, već ga atmosfera upija i tako postaje toplija.

Emitovanje ovih gasova najviše potiče od nuklearnih elektrana i fabrika. Industrije troše ogromne količine materijala i energije, ali vlasnici fabrika kao da se ne obaziru na njihovu ograničenost.

Zagađivanje vazduha koje velike fabrike izazivaju, predstavlja se kao nešto do čega je došlo prirodnim razvojem društva, a ne nemarom samih vlasnika koji odbijaju da ulažu u skupe sisteme za prešišćavanje, razgradnju i odlaganje štetnog otpada. Jeftinije je jednostavno prosuti ga u reku – profit ostaje nedirnut, što vlasniku kapitalisti omogućava da veći deo novca reinvestira u proizvodnju i tako ostane u trci sa ostatkom konkurencije na tržištu. To mu, uostalom, omogućuje i da veću svotu novca stavi u svoj džep.

Mnogi veruju da bi država trebalo da bude ta koja će ovo regulisati i primorati „nesavesnog“ kapitalistu da vodi računa o životnoj sredini. Ipak, iskustvo pokazuje suprotno.

Institucije
Ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić izjavio je da je smanjenje nivoa zagađenja vodotoka u našoj zemlji jedan od uslova za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Ako uzmemo u obzir nemar samih država članica EU prema životnoj sredini – što u Evropi, što van nje – ovaj zahtev dovoljno govori o decenijskoj brizi naših vlasti o sredini u kojoj živimo.

Situacija je kritična, i svakim danom postaje gora. U Srbiji se samo 7% otpadnih industrijskih voda  prečišćava, dok svega 15% kanalizacionih sistema prilikom otpuštanja otpadnih voda koristi filtere.

U pitanju su milijarde evra koje  je potrebno investirati u budućnosti – milijarde o kojima je u postojećem, dugovima opterećenom sistemu koji nije u stanju da obezbedi ni proizvodne kapacitete koji bi zaposlili radnike i napunili budžet, izlišno i razmišljati. Izmereno je da je 19 % uzoraka vode za piće neispravno, od kojih je najveći procenat u Vojvodini.

U Vojvodini trenutno ima 497 zagađivača i 399 vodenih sistema, što je nedopustiva proporcija koja u skorijem vremenskom periodu mora da se promeni. Godišnje se u Dunav, kod Smedereva izlije četiri miliona kubika otpadnih voda, a samo u reku Ralju železara „Ju-Es stil“ ispusti oko 40 miliona kubika. Stanovništvu iz okoline preti ekološka katastrofa.

To nije jedini takav slučaj u Srbiji. Pančevo i Bor još su samo neki od primera gde ovakav odnos države i kapitala prema okolini dovodi do načina života koji ne sme da se trpi.

Ugrađivanje filtera na fabrike nezaobilazno je rešenje jednog od tih problema. Međutim, ugradnja filtera podrazumeva povećanje troškova proizvodnje i održavanja, što samim tim vlasnika fabrike koja ih je ugradila unazađuje u odnosu na konkurenciju, na šta oni nisu spremni – posebno u situaciji u kojoj postoji organizovan društveni pritisak.

U toj trci za profitom, najveće posledice osećaju oni koji na zagađivanje najmanje utiču.

Srbija je na 31. mestu na listi najvećih svetskih zagađivača vazduha. Godišnje se na globalnom nivou emituje oko 27 biliona tona ugljen-dioksida, dok samo Srbija emituje 37.2 miliona tona godišnje.

Zbog porasta temperature vazduha u narednom periodu se očekuje dalje smanjenje padavina, smanjenje oticaja, vlažnosti zemljišta i raspoloživosti vodenih resursa, što dalje utiče na život svih nas. Situacija se pogoršava širom sveta.

Nakon Zemaljskog samita u Rio de Žaneiru 1992. gde uspostavljeni dogovor, da će u narednih 10 godina nivo emisija ugljen-dioksida biti održavan na nivou iz 1900,  nije ispunjen, donesen  je 1997. Kjoto prokotol, u kome je od Evropske unije zatraženo da smanji emisije ugljen-dioksida za 8%.

Za Vlade većine država ovo je bio preambiciozan potez, koji bi štetio njihovoj ekonomiji. U međuvremenu, količina emisija se samo povećala.

Do suprotnog efekta su u najvećoj meri dovele multinacionalne korporacije koje zarađuju na fosilnim gorivima. Njihovi profiti zavise od korišćenja njihovih proizvoda koji dovode do ogromnog zagađivanja okoline.

Smanjenje emisija znači smanjenje korporacijskih profita. U decembru 2009. održan je ekološki samit u Kopenhagenu, čiji je cilj bio da donese novi klimatski sporazum koji bi zamenio neuspeli Kjoto protokol.

Ni novi sporazum, međutim, nije zadao konkretne zahteve za smanjenje emisija ugljen-dioksida. Početi koristiti energije vetra, talasa, solarnu ili biološku energiju, znači povećati investicije u sektor koji na kratke staze svakako nije profitabilan, na šta kapitalistički sistem nije spreman – posebno ne u uslovima svetske ekonomske krize.

Posledice
U izveštaju Međunarodnog panela UN za klimatske promene (IPCC)  saopšteno je da su posledice globalnog zagrevanja u XXI veku neizbežne. Zbog zagađenosti vazduha svake godine umre 2.7 miliona ljudi.

Nestašica vode, sve češće suše, šumski požari i dalji porast nivoa mora samo su neki od pratećih problema koji će se vremenom pogoršavati.

Na stotine miliona ljudi biće pogođeno nedostatkom vode, izumreće više od 40% živih vrsta i nestaće 30% priobalja.

Prete nam epidemije, zagađenje i manjak hrane, manjak životnog prostora, nagomilavanje otrovnog i teško razgradivog otpada, talasi vrućine, oluje, poplave, zemljotresi...

Da su se važeći protokoli poštovali, možda bismo danas imali priliku da vidimo da su se emisije štetnih gasova redukovale, ali umesto toga vidimo jedino ogromne profite velikih korporacija.

U društvu u kom danas živimo globalno zagrevanje značiće rat.

Živimo u vremenu u kom se vode imperijalistički ratovi oko nafte. Ako ne učinimo sve što je u našoj moći da srušimo sistem koji svoju snagu crpi uništavanjem nas i naše okoline, uskoro ćemo živeti u vremenu u kom će se imperijalistički ratovi voditi oko vode.