Od uvođenja ove politike početkom leta, 9,000 Roma spakovano je sa po 300 evra (odnosno 100 evra za decu) na Boinge 747s i proterano u Rumuniju.

Ministar spoljnih poslova Rumunije, Teodor Bakonči doveo je u pitanje stvarnu prirodu onoga što francuski zvaničnici nazivaju „dobrovoljnim repatrijacijama“, koje su vladu koštale 18 miliona evra. On je, kao i deo francuskih medija, izrazio žaljenje što taj novac nije potrošen na podsticanje integracije.

Zvaničnici, kako bi opravdali svoju politiku, govore o romskoj getoizaciji – o visokim stopama kriminaliteta i nemogućnosti da se „uklope“. Ovaj preteći govor kombinuje se sa diskriminatornim merama koje je Evropska komesarka za pravdu Vivijen Reding uporedila sa evropskim merama etničkog čišćenja tokom Drugog svetskog rata.

Zakonodavci koji stoje iza ovih mera pretrpeli su oštre kritike velikog dela francuske populacije, od kojih se na stotine hiljada priključilo demonstracijama. Čak je i značajan broj članova Sarkozijeve partije UMP izrazio svoje protivljenje ovome. Evropski parlament se 4. septembra okupio u Strazburu po ovom pitanju i izdao rezoluciju u kojoj od Francuske zahteva da momentalno obustavi masovne deportacije. Ove rezolucije, ipak, nemaju nikakvu stvarnu moć.

Vlada je nakon toga prešla u ofanzivu, a Beson – inače nekadašnji član Socijalističke parije – je rezoluciju nazvao „diktatom“. Na brzinu je objavio da vlada neće promeniti svoj stav i da će nastaviti sa izbacivanjem: „Sasvim je jasno da ne moramo da podlegnemo jednom političkom diktatu... Francuzi su čuvari ovog sporazuma.“

Ministri tvrde da delaju u okvirima francuskog i evropskog zakona. Ipak, jedan dokument koji se kasnije pojavio, a kog je potpisao sekretar Bris Hortefu, razotkrio je vladinu mutnu politiku. Dokument je bio poslat u glavni grad svakog regiona, jasno zahtevajući da prioritet bude evakuacija romskih kampova u roku od tri meseca. Ovo potvrđuje sumnju da su ciljani upravo Romi, a ne tek „ilegalni kampovi“, kako je to Hortefu tvrdio.