fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 19 jul 2015 19:51

Ćorsokak evrokomunizma

 
Ćorsokak evrokomunizma

Da bismo u potpunosti razumeli Ciprasove poteze u pregovorima sa Trojkom, potrebno je ispitati celu teorijsku tradiciju Sinaspizmosa, jezgra Sirize iz kog potiče i sam Cipras. Marko Jovanović govori o istorijatu i temeljima ideologije evrokomunizma, kao i razlozima zbog kojih je ona inspirisala Ciprasovo krilo Sirize da se postavi onako kako se postavilo.

Petog jula smo bili svedoci zaista istorijske pobede levice, pobede kojoj smo samo mogli da se nadamo u proteklih četvrt veka. Na referendumu održanom tog dana, preko 60% ukupnog glasačkog tela Grčke jasno i odlučno se oduprlo novim nametima i rezovima, a udeo glasa u redovima radničke klase popeo se i na čitavih 80%. Međutim, iako je trijumf bio istorijski, entuzijazam i nadu koja se javila umanjila je kapitulacija vođstva Sirize. Odmah nakon referenduma usledili su pregovori, da bi konačno u parlamentu Grčke bio izglasan i predlog novog dogovora sa Trojkom koji će dovesti do još oštrijih mera štednje.

Čitanje izveštaja novinara Kevina Ovendena u predvečerje referenduma bilo je svojevrsno, kako je to jedan drug više nego adekvatno nazvao, „ridovsko“ iskustvo. Atmosfera sa ulica Atine gde su radnice i radnici na svakom ćošku raspravljali o tome zašto bi trebalo glasati „NE“ svakako je donekle podsećala na Petrograd tog oktobra. Entuzijazam i odlučnost iskovani u teškim godinama borbi protiv memoranduma i mera štednje činili su se više nego dovoljnim za velika dela. Naravno, niko od nas nije očekivao bilo šta slično Oktobarskoj revoluciji, ali mnogi su se nadali da ćemo konačno prisustvovati zaista radikalnim potezima jedne leve vlade – raskid sa evrom, programe nacionalizacije, radničke mobilizacije i tako dalje. Ništa slično tome se nije desilo, a u traženju odgovora na pitanje „zašto?“ moramo ispitati samu teorijsku tradiciju iz koje dolazi jezgro Sirize, organizacija Sinaspizmos, čiji je član i Aleksis Cipras.

Nastanak i koreni evrokomunizma

Odmah po završetku Drugog svetskog rata, komunističke partije širom Zapadne Evrope integrisale su se u novonastajuće poretke. One su, imajući komandu nad partizanskim pokretima koji su u velikoj meri doprineli slamanju fašizma i nacizma (naročito u Italiji), dobrovoljno položile oružje u skladu sa dogovorima postignutim između Staljina, Čerčila i Ruzvelta o interesnim sferama. (Staljinova odbrana teorije „socijalizma u jednoj državi“ diktirala je potrebu podređivanja evropskog komunističkog pokreta ne revoluciji, već sovjetskom državnom interesu.) Bivši partizani, borci protiv fašizma, sada su prešli u poslaničke klupe. Udeo mandata i broj glasova koje su sve komunističke partije u Zapadnoj Evropi odnele na prvim posleratnim izborima uterivao je strah u kosti vladajućoj klasi. Njihova strahovanja da će u celokupnoj Evropi doći do socijalne revolucije koja bi otvorila put sovjetskim tenkovima uveliko su bila neosnovana, ali su zato dovela do jasnih i odlučnih akcija na polju suzbijanja komunističke pretnje.

Komunizam je predstavljao „tigra u kavezu“ širom posleratne Evrope. Deklarativna odanost ciljevima socijalne revolucije i diktature radničke klase, spojena sa isključivom kontrolom nad krupnim federacijama sindikata, bila je dovoljna da prinudi buržoaziju na mnogobrojne ustupke i može se reći da je u velikoj meri uslovila karakter welfare state-a, zajedno sa vojnom pretnjom koju je predstavljao Sovjetski Savez. Opšta hajka u osvit Hladnog rata, koja je komuniste označivala izdajnicima i agentima staljinizma, bila je ključni faktor u držanju komunista daleko od poluga vlasti. Doduše, samo rukovodstvo zapadnoevropskih komunističkih partija se i jeste pretvorilo u proste portparole Sovjetskog Saveza, prateći slepo instrukcije iz Moskve i negirajući bilo kakve glasine i aluzije o zločinima staljinističkog režima. Uz to, okoštali birokratizam i pervertirana teorija klasne borbe u kojoj je ona služila kao puki instrument za vršenje pritiska na vladajuću klasu ne bi li se ostvarili određeni ustupci, nikako nije mogla doprineti stvarnoj revolucionarnoj orijentaciji. Direktive iz Moskve bile su na istoj liniji, budući da je Staljin samom podelom na interesne sfere bio jedino zainteresovan za očuvanje SSSR-a, konkretno za očuvanje sopstvene pozicije moći. U skladu sa tim nastavio je svoju predratnu politiku podređivanja komunističkih partija širom sveta sopstvenim spoljnopolitičkim interesima.

Komunističke partije su raspolagale raznolikim instrumentima uticaja i kontrole nad radničkom klasom – pre svega sindikatima i novinama – te su uspevale da sebe predstave kao jedine adekvatne partnere za pregovaranje sa predstavnicima vladajuće klase, budući da kontrolišu praktično celokupnu radničku klasu.

Za sve to vreme komunističke partije su bile deo sistema. Hladnoratovski sentiment i prezir prema njima bili su snažni, ali su one istovremeno iza sebe imale masovno i dobro organizovano, disciplinovano radništvo.

Šezdeset osma godina označila je kraj ovakvog aranžmana. Prvo su se pobunili studenti, a onda je plamen pobune širom Evrope zahvatio i radničku klasu. Po prvi put su komunističke partije izgubile tlo pod nogama, ne mogavši da disciplinuju svoje članstvo i umanje opseg i intenzitet radikalizacije. Ovaj pokret odozdo jasno je ponovo pokazao odsustvo revolucionarnosti zapadnoevropskih komunista, koji su više muke i truda uložili u to da nekako povrate kontrolu nad situacijom nego da preuzmu uzde vlasti koje su radništvo i studenti izbili iz ruku buržoazije.

Plamen pobune nije se zaustavio na obodu „gvozdene zavese“, već je zahvatio i Čehoslovačku. Brzina kojom su sovjetski tenkovi ušli u zemlju i odlučnost vladajuće klike SSSR-a da slomi svako protivljenje i neposlušnost pokolebali su komuniste širom Evrope u njihovoj bespogovornoj poslušnosti.

Umesto da ih raskid sa staljinizmom dovede do revolucionarnih zaključaka, oni su odlučili da im je potreban nastavak politike saradnje sa partijama postojećeg poretka, a disocijacije sa Sovjetskim Savezom. Istovremeno, komunističke partije su tragale za načinom kako da dokažu lojalnost sopstvenim državama, pogrešno poučeni iskustvom Čilea, gde su smatrali da je levica bila premalo oprezna i tako otvorila vrata vojnom puču. Trudili su se da se dokažu sekcijama vladajućih klasa, kako bi sprečile zbijanje redova protiv sebe. Više su buljile „nagore“ u vladajuću klasu nego što su gledali „nadole“, u radništvo i narodne mase. Sve to su činile u nastojanju da iskoriste prave prilike kako bi se konačno domogle vlasti.

Takva prilika im se sedamdesetih godina ukazala u Italiji, budući da se korumpirani sistem u kom su demohrišćani u svojim rukama držali sve konce vlasti našao u apsolutnoj krizi, bez mogućnosti da nađe rešenje za neprestane štrajkove i radničke demonstracije. Bili su potrebni novi aranžmani, a jedino je PCI (Komunistička partija Italije) mogla da obezbedi dovoljno snažnu podršku vladi. Desilo se ono što je pre toga teško bilo zamislivo – uz konačno odricanje od revolucionarne strategije, komunisti su inkorporirani potpuno u vladajuće strukture i prihvatili članstvo Italije u NATO-u. Ulazak u vladajući aranžman zahtevao je potpuno primirivanje radničke klase, što je na kraju odvelo u proces laganog odumiranja PCI koji se okončao osamdesetih.

Do takvih zaokreta došlo je skoro svuda u Zapadnoj Evropi: komunističke partije su se podelile na tvrde staljiniste i na evrokomuniste. Ovi drugi su jačali. Ključni faktori bili su otkrivanje prave prirode staljinističkog režima u SSSR-u i mogućnost ulaska u vladajuće koalicije uz potpuno odricanje od revolucionarne metode u koju ni same komunističke partije nisu verovale.

Zaokrete na polju svakodnevne političke prakse pratila su teorijska opravdanja. Ukoliko sledimo citat Vladimira Lenjina o tome da revolucionarni teoretičari umiru dva puta: prvi put fizički, a drugi put kada se njihova teorija iskvari, može se reći da se to upravo desilo Antoniju Gramšiju. Njegovo rafinirano i revolucionarno istraživanje zapadnoevropskih društava i mehanizama putem kojih vladajuća klasa uspeva da se održi na vlasti, redukovano je na potpuno reformističke zaključke. „Dugi marš kroz institucije“, kako je to Danijel Kon Bendit nazvao, postala je nova fraza i ključna strategija evrokomunista. Parlamentarna demokratija i višepartizam trebalo je da postanu ne samo intrumenti borbe za alternativu kapitalizmu, već i neizostavni deo te alternative. Dojučerašnja slepa vera u staljinistički režim i doktrinu socijalizma u jednoj zemlji izvrgnula se u potpuno odbacivanje bilo kakve mogućnosti radničke vlasti.

Uticajno je bilo i gledište Nikosa Pulancasa o državi izneto u članku „Ka demokratskom socijalizmu“. On je tvrdio da je u nekom budućem aranžmanu dvovlašća, gde će se uz državne, već postojeće, institucije graditi i radnički organi vlasti, potrebno očuvati predstavničke i liberalne tekovine demokratije. Evrokomunisti su i na rečima i na delima zapravo odbacili marksističko tumačenje države kao organa klasne vladavine i prihvatili u suštini liberalno shvatanje o neutralnosti državnih institucija. Tako je Santijago Kariljo, španski evrokomunista, smatrao da postoji „mogućnost demokratizacije aparata buržoaske države, transformišući ga u odgovarajući instrument za izgradnju socijalističkog društva, bez potrebe da se radikalno uništi nasilnim putem“.[1]

Uz to, novo tumačenje dobila je i Gramšijeva teorija hegemonije. Naime, vlast buržoazije u zapadnoevropskim društvima ne počiva samo na čistoj i sirovoj sili, ona je ukorenjena u celokupnoj mreži „civilnog društva“ i sveukupnom ideološkom aparatu. Uz to, hegemonija buržoazije predstavlja u suštini široki klasni savez, pre svega sa srednjom klasom, te je u tumačenju evrokomunista za svrgavanje buržoazije potreban upravo takav široki klasni savez, a svojevremeno je čak Komunistička partija Francuske predlagala koaliciju sa domaćom buržoazijom u okviru jednog antimonopolističkog bloka.

Staljinizam je lebdeo zapravo nad evrokomunistima kao loša savest. Odbacujući apsolutno svoju prošlost i ne ispitujući nikada zaista kritički kako istoriju revolucije u Rusiji, tako ni istorijat sopstvenih partija, evrokomunisti su kao pokajnici apsolutno prihvatili forme liberalnih demokratija, tvrdeći da bez pluralizma partija, parlamentarizma, podele vlasti i tako dalje, ne može biti nikakvih prepreka strahovladi staljinističkog tipa.

Evrokomunizam u Grčkoj

Istorijat levice u Grčkoj je van domašaja ovog teksta. Međutim, moramo pomenuti bolan i sveopšti poraz koji je levica pretrpela po završetku Drugog svetskog rata kada je, umesto da iz rata izađe kao apsolutni pobednik i sa jakim mandatom da preuzme vlast, bila apsolutno potučena i nemilosrdno proganjana. Uzrok toga ležao je pre svega u podeli sveta na interesne sfere između Staljina i dvojca Čerčil-Ruzvelt, gde je Grčka završila kao domen nad kojim je Velika Britanija uspostavila svoju dominaciju.

Dalje istorijske turbulencije i burni periodi doveli su do odvajanja struje evrokomunista iz KKE (Komunističke partije Grčke) i veliki deo tih ljudi danas čini jezgro Sirize, između ostalih i Aleksis Cipras. Odvajanja su se zapravo desila dva puta, tokom 1968. a potom i 1990. godine, posle raspada SSSR-a, a Sinaspizmos kao zasebna partija nastaje 1991. godine. Upravo ova partija od 2004. godine čini jezgro koalicije radikalne levice, odnosno Sirize. Verovanje evrokomunista u demokratske mehanizme i neutralnost institucionalnih rešenja liberalnih država jasno se može očitati u postupanju i strategiji čelnika Sirize pri pregovorima sa Trojkom. Njihova bezgranična vera u mit o Evropi kao svetilištu demokratije, suštinski progresivnoj ideji, sprečila ih je da deluju odlučno i da zaista planiraju strategiju izlaska iz evrozone. Evrokomunisti su sedamdesetih sanjali o reformi države i preinačavanju njenog karaktera, dok su evrokomunisti Sirize verovali u mogućnost drugačije, pravednije i egalitarnije Evropske unije. Obe vizije rezultirale su apsolutnim fijaskom.

Kako je to prikazao Statis Kuvelakis u intervjuu za magazin Jacobin, lideri Sirize su bili zapravo taoci sopstvenih uverenja o tome da će, kada sednu za pregovarački sto, uspeti da ubede predstavnike Trojke u snagu i valjanost svojih argumenata zato što dele suštinski iste vrednosti demokratije i racionalne argumentacije. U suštini, za njih Evropska unija predstavlja nadilaženje nacionalizama i partikularizama i postizanje jednakosti unutar evropskih okvira. Stoga se Evropska unija mora prihvatiti u načelu, bez obzira na neoliberalni diktat, jer je ona otelotvorenje jedne u suštini progresivne ideje.

Zarobljenost u ovom okviru prouzrokovala je nemogućnost da se razmišlja o scenariju izlaska iz evrozone. Vođen ovakvim gledištima, Cipras je raspisao referendum da bi ojačao svoju pregovaračku poziciju, a ne da bi doveo u pitanje diktat štednje i neoliberalni diskurs Trojke. Međutim, narod Grčke teško da je glasao samo da bi podelio jače karte svojim predstavnicima u novoj rundi pokera. Uprkos pritiscima koji su se ogledali u jakoj medijskoj kampanji i neprodužavanju sredstava za bankarski sektor, radnici i radnice su hrabro izašli na referendum i velikom većinom rekli OXI, „NE“ koje je za njih značilo upravo ono što su mediji širom Evrope u glas ponavljali: „NE“ EU i Trojci, konačno „NE“ merama štednje i neoliberalnom poretku.

Vreme je za alternativu

Pobedu 5. jula slavili smo pre svega kao pobedu nad politikom i ideologijom koja je najbolje sažeta u četiri znaka TINA – There is no alternative, kako je to Margaret Tačer rekla još osamdesetih. Nema alternative kapitalizmu, globalizaciji pod uslovima Vašingtonskog konsenzusa, merama štednje, privatizaciji, potpunoj dominaciji nad radničkom klasom. Činilo se da će snaga radnika i radnica Grčke i njihovo gromoglasno „NE“ konačno slomiti ovu neoliberalnu sliku sveta, jednom za svagda. Ipak, borba se i dalje nastavlja iako se trenutno čini da je TINA ostvarila povratak u vidu novog memoranduma na koji Siriza pristaje i za koji je obezbedila podršku svih pro-memorandumskih stranaka u Grčkoj.

Nasuprot tome, treba podsetiti da je Siriza koalicija levih snaga i da je njeno levo krilo, Leva platforma, odbilo da pristane na uslove memoranduma. Da li će to u konačnom zbiru dovesti do kraja Sirize, ostaje da se vidi. Po prvi put posle dugo vremena imamo situaciju sa otvorenim ishodom koji je apsolutno nepoznat, a naša podrška ide radničkoj klasi Grčke koja je i izlaskom na ulice pokazala da se ne miri olako sa nastavkom mera štednje.

Lekcije i pouke, danas posebno dragocene jer nemamo mnogo prilika da ih utvrdimo i naučimo, jesu nedvosmislene. Levica nema šta da traži u okvirima Evropske unije. Umesto neoliberalnih mera štednje i komprisa koji će nam namaći omču na vrat, moramo prihvatiti borbu protiv kapitala uz jedini oslonac koji je levici dostupan i moguć – radničku klasu. Forme solidarnosti i internacionalizma koje želimo da gradimo nemaju ničeg zajedničkog sa monetarnim institucijama evrozone koje su prosto instrument u rukama svetskog kapitala.

Ovo je zapravo ključna lekcija za levicu u Srbiji danas. Put kroz institucije završava se zidom u koji je levica već više puta udarila. Nasuprot onome što nam govore reformisti, upravo su oni utopisti zato što smatraju da će moći da reformišu državni aparat koji je stvoren sa samo jednom isključivom svrhom – da služi kapitalu. Naša snaga je u masama, u radničkoj klasi i akciji širokih zahvata.

Nama je preko potrebna mreža solidarnosti na Balkanu, kako bismo se uspešno uhvatili u koštac sa nacionalizmom dok se istovremeno odupiremo imperijalizmu i diktaturi kapitala. Umesto nametnutih integracija koje nas vode u još čvršći zagrljaj dužničkog ropstva, mi tražimo zajedništvo slobodnih naroda koji će se solidarno boriti za alternativu kapitalizmu. Došao je definitivni kraj diskursu o kraju istorije, vreme teče i borba nas čeka.


[1] http://www.socialistworkeronline.net/the-defeat-of-syriza-and-its-implications-for-the-irish-left/

Pročitano 2789 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

U drugom delu feljtona o stogodišnjici Oktobra Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. ...

Istorija

1905: Uvod u Revoluciju

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode teksto...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.